Mač Sudbine by Andrzej Sapkowski

  Iz uličice iza njihovih leđa pojaviše se sledeća četvorica. Oni nisu prilazili; rastavivši se, blokirali su uličicu. U rukama su držali neobične koturove, kao parčad uvrnutih konopaca. Veštac se osvrnu oko sebe, razgiba ramena, popravljajući mač obešen preko leđa. Neven jauknu.

  Za leđima crnih tipova ukaza se nizak muškarac u belom kaftanu i kratkom sivom ogrtaču. Zlatni lanac na njegovom vratu svetlucao je u ritmu koraka, šaljući žute odsjaje.

  – Šapel... – prošapta Neven. – To je Šapel...

  Crni tipovi iza njihovih leđa polako krenuše prema fontani. Veštac posegnu za mačem.

  – Ne, Geralte – šapnu Neven, približavajući mu se. – Tako ti bogova, ne izvlači oružje. To je manastirska straža. Ako im pružimo otpor, nećemo živi izaći iz Novigrada. Ne diraj mač.

  Čovek u belom kaftanu išao je prema njima živim korakom. Crni tipovi išli su za njim; ubrzo okružiše bazen, zauzimajući strateške, precizno odabrane položaje. Geralt ih pažljivo osmotri, lako se pogrbivši. Neobični koturovi koje su držali u rukama nisu bili obični bičevi, kako je u početku pomislio. Bile su to lamije. Čovek u belom kaftanu je prišao.

  – Geralte – šapnu bard. – Svih mu bogova, ostani miran...

  – Ne dam da me taknu – procedi veštac. – Ne dam da me taknu, ko god da su. Pazi, Nevene... Kad počne, beži koliko te noge nose. Ja ću se pozabaviti njinia... neko vreme...

  Neven nije odgovorio. Zabacivši lautu preko ramena, duboko ne pokloni pred čovekom u belom kaftanu, bogato prošivenom zlatnim i srebrnim nitima u sitne mozaike.

  – Visokopoštovani Šapele...

  Čovek zvani Šapel zastade i odmeri ih pogledom. Njegove oči, kako je Geralt primetio, behu jezivo hladne i boje čelika. Čelo mu beše bledo, bolesno oznojeno, po obrazima crvene, nepravilne fleke rumenila.

  – Gospodin Dainti Bibervelt, trgovac – reče. – Talentovani gospodin Neven. I Geralt iz Rivije, predstavnik retkog vešterskog zanata. Susret starih prijatelja? Kod nas, u Novigradu?

  Niko nije odgovarao.

  – Za veoma nesrećnu smatram činjenicu da je protiv vas podneta prijava – nastavi Šapel.

  Neven lako preblede, a polutan zaškripa zubima. Veštac nije gledao u Šapela. Pogled nije odvajao od oružja crnih tipova s kožnim kapama koji su okruživali fontanu. U većini zemalja koje je Geralt ppznavao izrada i posedovanje bodljikave lamije, zvane majhenski korbač, bili su strogo zabranjeni. Ni Novigrad nije bio izuzetak. Geralt je video ljude udarene lamijom po licu. Njihova lica nije bilo moguće zaboraviti.

  – Vlasnik svratišta kod „Vrha koplja“ – nastavi Šapel – imao je obraza da vama, gospodo, prebaci tajne mahinacije s demonom, sivorenjem koje se zove menjak ili veksling.

  Niko nije odgovarao. Šapel splete ruke na grudima i pogleda ih hladnim pogledom.

  – Osetio sam se obaveznim da vas obavestim o toj prijavi. Informišem vas takođe da je pomenuti krčmar sada zatvoren u tamnici. Javlja se sumnja da je blebetao pod uticajem piva ili rakiještine. Zaista, šta sve ljudi neće izmisliti. Kao prvo, vekslinzi ne postoje. To je izmišljotina sujevernih seljaka.

  Niko nije komentarisao.

  – Kao drugo, koji bi se veksling osmelio da priđe vešcu – nasmeja se Šapel – a da ne bude smesta ubijen? Je li tako? Krčmareva optužba bila bi dakle smeha vredna da nije jednog detalja.

  Šapel je klimao glavom, praveći efektnu pauzu. Veštac je čuo kako Dainti polako ispušta vazduh uvučen u pluća dubokim uzdahom.

  – Tako je, jedan značajan detalj – ponovi Šapel. – Očigledno, imamo posla s jeresi i svetogrdnim bogohuljenjem. Jer poznato je, naime, da se nijedan, apsolutno nijedan veksling, kao i nikakav drugi stvor, ne bi mogao čak ni približiti zidinama Novigrada, jer u devetnaest ovdašnjih hramova gori Večni plamen, čija sveta moć čuva naš grad. Ko tvrdi da je video vekslinga kod „Vrha koplja“, tik ispred glavnog oltara Večnog plamena, taj je bogohulni jeretik i svoje će tvrdnje morati da opovrgne. Ako li pak odbije da opovrgne, onda će mu se pomoći u skladu sa snagama i sredstvima, koje, verujte mi, imam pod rukom u tamnicama. Stoga, kao što vidite, nema razloga za uznemirenost.

  Izrazi lica Nevena i polutana jasno su svedočili da su obojica drukčijeg mišljenja.

  – Apsolutno se nema zbog čega uzbuđivati – ponovi Šapel. – Gospoda mogu napustiti Novigrad bez ikakvih prepreka. Nećemo vas zadržavati. Moram ipak zahtevati da žaljenja vredne krčmareve izmišljotine ne širite i ne komentarišete taj događaj. Na izjave koje podrivaju božansku moć Večnog plamena, nezavisno od namere, mi, skromne sluge crkve, morali bismo gledati kao na jeres, uz sve njegove posledice. Vaša lična religijska ubeđenja, kakva god ona bila i koja poštujem, nemaju nikakvog značaja. Verujte u šta hoćete. Ja sam tolerantan sve dotle dok neko poštuje Večni plamen i ne bogohuli protiv njega. A kad bude bogohulio, narediću da ga spale i gotovo. Svi su u Novigradu pred zakonom isti. I zakon je isti za sve – svako ko bogohuli protiv Večnog plamena ide na lomaču, a njegova se imovina konfiskuje. Ali dosta o tome. Ponavljam, bez ikakvih smetnji možete proći kroz kapije Novigrada. Najbolje...

  Šapel se ovlaš osmehnu, usisavši obraz u lukavoj grimasi, pređe pogledom po trgiću. Malobrojni prolaznici, videvši scenu, ubrzavali su korak i okretali glave.

  –... najbolje – dovrši Šapel – najbolje smesta. Bez odugovlačenja. Naravno, kad je reč o poštovanom trgovcu Biberveltu, ovo „bez odugovlačenja“ znači „bez odugovlačenja po regulisanju poreskih pitanja“. Hvala vam, gospodo, na vašem vremenu.

  Okrenuvši se, Dainti bez glasa pokrenu usta. Veštac nije imao sumnji da je ta reč bez glasa bila „kučkin sin“. Neven spusti glavu, glupo se smeškajući.

  – Gospodine vešče – iznenada reče Šapel. – Ako dozvolite, možemo li popričati nasamo?

  Geralt priđe, Šapel lako ispruži ruku. Zviznuću ga dotakne li mi ruku, pomisli veštac. Zviznuću ga, nek bude šta bude.

  Šapel nije dotakao Geraltovu ruku.

  – Gospodine vešče – reče tiho, okrenuvši leđa ostalima. – Poznato mi je da su neki gradovi, za razliku od Novigrada, bez božanske zaštite Večnog plamena. Pretpostavimo, naime, da stvorenje slično vekslingu defiluje po jednom od takvih gradova. Radoznao sam, za koliko biste se u tom slučaju prihvatili hvatanja živog vekslinga?

  – Ne iznajmljujem se na lovljenje čudovišta po naseljenim gradovima – veštac slegnu ramenima. – Mogao bi stradati neko sa strane.

  – Baš te toliko brine sudbina onih sa strane?

  – Baš toliko. Jer po pravilu se njihova sudbina stavlja pod moju odgovornost. I preti mi se posledicama.

  – Shvatam. A možda bi briga za njihovu sudbinu bila obrnuto proporcionalna visini nagrade?

  – Ne bi bila.

  – Tvoj ton mi se, vešče, ne dopada previše. Ali to nije tako važno, razumem šta takvim tonom nagoveštavaš. Nagoveštavaš da nećeš da uradiš ono... za šta bih te mogao zamoliti, pri čemu visina nagrade nema značaja. A vrsta nagrade?

  – Ne razumem.

  – Ne verujem.

  – Ipak.

  – Čisto teoretski – reče Šapel, tiho, mirno, bez ljutnje i pretnje u glasu – moguće bi bilo da bi nagrada za tvoju uslugu bila garancija da ćete tvoj prijatelj i ti živi izaći iz... iz teoretskog grada. Šta onda?

  – Na to pitanje – neprijateljski se osmehnu veštac – ne može se teoretski odgovoriti. Situaciju o kojoj govorite, poštovani Šapele, trebalo bi u praksi proučiti. Uopšte mi se ne žuri u tome, ali ako bude bilo potrebno... Ako ne bude drugog izlaza... Spreman sam da pokušam.

  – Ha, možda i jesi u pravu – ravnodušno odgovori Šapel. – Previše teoretišemo. Što se, međutim, prakse tiče, vidim da saradnje neće biti. Možda je tako i bolje? U svakom slučaju se nadam da to neće biti povod za konflikt među nama.

  – I ja se nadam – reče Geralt.

  – Neka onda ta nada gori u nama, Geralte iz Rivije. Da li znaš šta je Večni plamen? Plamen koji se nikad ne gasi, simbol trajanja, put koji se ukazuje u mraku, nagoveštaj napretka, boljeg sutra? Večni plamen je
nada, Geralte. Za svakog, za svakog bez izuzetka. Jer ako postoji nešto što je zajedničko... Za tebe, za mene... za druge... onda je to upravo nada. Zapamti. Drago mi je da sam te upoznao, vešče.

  Geralt se kruto pokloni, ćuteći. Šapel ga je kratko posmatrao, zatim se energično okrenu i odmaršira preko malog trga, ne obazirući se na svoju pratnju. Ljudi naoružani lamijama krenuše za njim, obrazujući propisnu formaciju.

  – O majčice moja – zacvile Neven, plašljivo gledajući ka odlazećima. – Al’ smo imali sreće! Ako je ovo uopšte završeno. Ako nas odmah ne capnu...

  – Smiri se – reče veštac – i prestani da kukaš. Ništa se nije ni dogodilo.

  – Znaš li ti, Geralte, ko je to bio?

  – Ne.

  – To je bio Šapel, namesnik za poslove bezbednosti. Tajna služba Novigrada podleže crkvi. Šapel nije sveštenik, nego je siva eminencija hijerarha, najmoćniji i najopasniji čovek u gradu. Svima, čak i Savetu i cehovima, pred njim drhte gaće, jer je to prefrigani nitkov, Geralte, opijen vlašću kô pauk krvlju mušice. Priča se po gradu, mada tiho, šta je sve u stanju da uradi. Ljudi nestaju bez traga. Lažne optužbe, mučenja, atentati, terorisanje, ticene i obične pljačke. Iznuđivanja, prevare i afere. Svih mi bogova, u divnu si nas priču uvalio, Bibervelte.

  – Smiri se, Nevene – prasnu Dainti. – Baš ti imaš čega da se plašiš! Ko će juriti trubadura! Vi ste nedodirljivi, iz nepoznatih mi razloga.

  – I nedodirljivi pesnik – jaukao je Neven, i dalje bled – u Novigradu može pasti pod zahuktala kola, smrtno se otrovati ribom ili se nesrećnim slučajem udaviti u jarku. Šapel je specijalista za takve slučajeve. To da je uopšte razgovarao s nama smatram neverovatnim. Jedno je sigurno – to nije učinio bez razloga. Nešto smera. Videćete, sad će nas u nešto uplesti, okovaće nas i odvući na mučenje pod okriljem zakona. Tako se to ovde radi!

  – U tome što on govori – polutan se obradi Geraltu – dosta je istine. Moramo da pazimo. I da takvu hulju kakva je Šapel zemlja još uvek drži! Godinama pričaju kako je bolestan, kako mu krv udara, i svi čekaju neće li odapeti...

  – Ćuti, Bibervelte – bojažljivo prosikta trubadur, osvrćući se – neko nas može čuti. Gledajte kako svi zure u nas. Gubimo se odavde, kad vam kažem. I savetujem da ozbiljno gledamo na to što nam je Šapel rekao za duplera. Ja, na primer, u životu nijednog duplera video nisam, zakleću se ako treba pred Večnim plamenom.

  – Gledajte! – iznenada reče polutan. – Neko trči ka nama!

  – Bež’mo! – jauknu Neven.

  – Mirno, mirno – široko se nasmeja Dainti i prstima prođe kroz kosu. – Poznajem ga. To je Ondatra, ovdašnji trgovac, blagajnik Ceha. Zajedno smo poslovali. Hej, vidite mu izraz lica! Kao da je gaće napunio! Hej, Ondatra, mene tražiš?

  – Kunem se u Večni plamen – procedi Ondatra, zabacujući kapicu na potiljak ćelave glave i otirući čelo rukavom. – Bio sam siguran da će te odvući u barbakanu. Zaista, ovo je pravo čudo! Čudim se...

  – Lepo je od tebe što se čudiš – prekinu ga zlobno polutan. – Obraduj nas još više, pa kaži i zašto.

  – Ne izigravaj tupana, Bibervelte – namršti se Ondatra. – Čitav grad već zna kakav si posao napravio s košenilom. Svi samo o tome pričaju, očigledno je i do hijerarha došlo, pa i do Šapela, koliko si spretan i kako si vešto zaradio na onome što se u Povisu zbilo.

  – O čemu to trabunjaš, Ondatra?

  – O bogova ti, Dainti, mogao bi da prestaneš da mašeš repom kô lisica. Jesi li kupio košenilu? Gotovo pa džabe, po pet i dvadeset, za sto dvadeset kila? Jesi kupio. Koristeći slabu potražnju platio si ivalizovanim vekslom, ni groša gotovine nisi uložio. I šta? U roku od jednoga dana svu si količinu prodao po četvorostruko višoj ceni, i to za pare na ruke. Nećeš li možda imati obraza da tvrdiš kako je bilo slučajno, kako je to možda sreća bila? Da kupujući košenilu navodno nisi znao za prevrat u Povisu?

  – Šta? O čemu ti pričaš?

  – Prevrat u Povisu! – zaurla Ondatra. – I ova, kako se zove... levorucija! Smaknut je kralj Rida i sad onde vlada klan Tisenida! Dvor, plemstvo i Ridova vojska nosili su plavu boju, i onda su tamošnje tkačnice samo indigo kupovale. A boja Tisenida je skarlet, pa je indigo pojeftinio, a košenili porasla cena, i tada je izašlo na videlo da ti, Bibervelt, držiš šapu na dostupnim zalihama! Ha!

  Dainti je ćutao, smrknuvši se.

  – Lukavo, Bibervelte, nema šta – nastavi Ondatra. – I nikom ni reči, čak ni prijateljima... Da si mi išta kazao, možda bismo svi zaradili, mogla se čak osnovati zajednička faktorija. Ali ti si više voleo sam, krišom. Tvoja volja, ali zato na mene više ne računaj. Tako mi Večnog plamena, istina je – svaki je polutan samoljubivi nitkov i pseto usrano. Vime Vivaldi meni nikad ne bi dao aval na aksel, a tebi? Od ruke! Zato što ste jedna te ista banda, vi neljudi, okuženi polutani i patuljci. Ðavo vas odneo!

  Ondatra pljunu, okrenu se na peti i ode. Dainti se, zamišljen, češao po glavi tako da je sve prštalo.

  – Nešto mi se bistri, momci – reče najzad. – Mislim da znam šta nam je činiti. Idemo do banke. Ako neko uspe da se u svemu ovome snađe, biće to upravo moj prijatelj bankar, Vime Vivaldi.

  III

  – Drugačije sam zamišljao banku – prošaputa Neven, osvrćući se po prostoriji. – Geralte, gde oni drže pare?

  – Ðavo će ga znati – tiho odgovori veštac, prikrivajući pocepani rukav jakne. – Možda u podrumu?

  – Malo sutra. Pregledao sam, nema ovde podruma.

  – Onda sigurno na tavanu.

  – Izvolite u kancelariju, gospodo – reče Vime Vivaldi.

  Mladi ljudi i patuljci nepoznatih godina sedeli su za dugačkim stolovima i bili zauzeti pokrivanjem tabaka pergamenata nizovima brojki i slova. Svi su bez izuzetka bili pogrbljeni i imali lako isplažene jezike. Posao je, kako je veštac zaključio, bio đavolski monoton, ali činilo se da je radnike angažovao bez izuzetka. U uglu, na niskoj hoklici, sedeo je dedica nalik prosjaku, zauzet oštrenjem pera. Išlo mu je dobro.

  Bankar dobro zatvori vrata kancelarije, pogladi dugu, belu, negovanu bradu, tu i tamo umrljanu mastilom, namesti bordo somotski kaputić, koji se jedva zakopčavao preko debelog stomaka.

  – Znate, gospodine Nevene – reče, sedajući za ogroman sto od mahagonija, zatrpan pergamentima – zamišljao sam vas potpuno drugačije. A znam vaše pesme, znam, čuo sam. O princezi Vandi, koja se utopila u reci Dupi, jer je niko nije hteo. I o vodomeru što je upao u govnaru...

  – Ta nije moja! – Neven pocrvene od besa. – Nikad ništa slično nisam napisao!

  – Ah, onda se izvinjavam.

  – Možda bismo mogli da pređemo na stvar? – ubaci se Dainti. – Vreme leti, a vi o glupostima. Vime, u ozbiljnim sam nevoljama.

  – Toga sam se i plašio – klimao je glavom patuljak. – Ako se sećaš, upozoravao sam te, Bibervelte. Pre tri dana sam ti rekao – ne ulaži novce u to užeglo ulje. Kakve veze ima što je jeftino, nominalna cena nije važna, važna je stopa dobiti prilikom preprodaje. Isto je bilo i s ružinim uljem i voskom, i s onim glinenim činijama. Šta te je spopalo, Dainti, ta govna da kupuješ, i to još za čistu gotovinu, mnesto da si pametno platio akreditivom ili vekslom? Govorio sam ti, troškovi skladištenja u Novigradu đavolski su visoki, za dve nedelje trostruko će prekoračiti vrednost robe. A ti...

  – No – tiho jauknu polutan. – Pričaj, Vivaldi. Šta ja?

  – A ti si na to odgovarao kako nema brige i kako ćeš sve prodati u roku od dvadeset četiri sata. A sada dolaziš i izjavljuješ kako si u nevoljama, smeškajući se pritom glupo i razoružavajuće. Ne ide ti, je l' tako? A troškovi rastu, a? Ha, nije dobro, nije dobro. Kako da te iz toga izvučem, Dainti? Da si barem osigurao to đubre, odmah bih ti poslao koga od činovnika da ti krišom zapali skladište. Ali ne, dragi moj, jedino što se može učiniti to je da se problemu priđe s filozofske strane, to jest da se kaže sebi: Serem ti se na ovo. To ti je trgovina, nekad dobiješ, nekad izgubiš. Uostalom, koliki je to novac, to ulje i vosak. Vrednost im je smešna. Porazgovarajmo o važnijim poslovima.
Reci mi da li da već prodajem koru mimoze, ponude su počele da se stabilizuju na pet i pet šestina?

  – A?

  – Jesi li gluv? – namršti se bankar. – Poslednja ponuda iznosi ravno pet i pet šestina. Nadam se da si se vratio da potvrdiš? Dainti, sedmu ionako nećeš dobiti.

  – Vratio?

  Vivaldi pogladi bradu i iščačka iz nje mrvice štrudle.

  – Pre sat vremena bio si ovde – reče mirno – s nalogom da držim do sedam. Sedmostruka zarada na cenu koju si platio je dve krune i četrdeset pet kopera za funtu. To je prilično visoko, Dainti, čak i za tako odlično pogođeno tržište. U kožarama mora da su se već dogovorili i solidarno će držati cenu. Dajem glavu...

  Vrata se otvoriše i u kancelariju upade nešto sa zelenom filcanom kapom i u bundici od šarenih zečeva, opasanoj užetom od slame.

  – Trgovac Sulimir daje dve krune i petnaest! – zapišta.

  – Šest i jedna šestina – brzo obračuna Vivaldi. – Šta da radimo, Dainti?

  – Prodaj! – viknu polutan. – Šestostruka zarada, a ti još razmišljaš, dođavola?

  U kancelariju upade drugo nešto, sa žutom kapicom i s ogrtačem nalik starom džaku. Kao i prvobitno nešto, i ovo je bilo oko dva lakta visine.

  – Trgovac Bibervelt savetuje da se ne prodaje ispod sedam! – I vrisnulo je, otrlo nos rukavom i pobeglo.

  – Aha – reče patuljak posle duge tišine. – Jedan Bibervelt traži; da se prodaje, drugi Bibervelt kaže da se čeka. Zanimljiva situacija. Šta radimo, Dainti? Hoćeš li odmah krenuti da objašnjavaš ili; ćemo pak čekati da kakav treći Bibervelt naloži da se kora spakuje ; na galeriju i odveze u Zemlju Psoglava? A?

  – Šta je to? – promuca Neven, pokazujući ka nečemu sa zelenom kapicom što je i dalje stajalo kraj vrata. – Šta je to, dođavola?

  – Mladi gnom – reče Geralt.

  – Nema sumnje – suvo potvrdi Vivaldi. – Ne može biti stari trol. Nevažno je uostalom šta je to. No, Dainti, slušam.