Mač Sudbine by Andrzej Sapkowski
– Odlazite – tiho reče Agloval. – Idite. Kud hoćete. Ostavite me na miru.
– Zbogom, prinče – reče Esi. – A za oproštaj prihvati dobronameran savet. Savet koji bi trebalo da ti udeli veštac, ali ja ne želim da on to učini. Da se srozava i da deli savete. Uradiću to urnesto njega.
– Slušam.
– Okean je ogroman, Aglovale. Još niko nije istražio šta je tamo, iza horizonta, ako nešto tamo uopšte postoji. Okean je veći od svake prašume u čiju dubinu ste proterali vilenjake. Teže je dostupan neko bilo koja planina i klanac po kojima ste ubijali bobolake. A tamo, na dnu okeana, živi rasa koja koristi oružje, koja poznaje tajne obrade metala. Čuvaj se, Aglovale. Ako sa lovcima počnu da plove i strelci, otpočećeš rat s nečim što ne poznaješ. To u šta misliš da dirneš može se ispostaviti rojem stršljenova. Savetujem vas, ostavite im more, jer more nije za vas. Ne znate i nikada nećete saznati kuda vode stepenice kojima se silazi kod Zmajevih kljova.
– Varate se, gospođice Esi – mirno reče Agloval. – Saznaćemo kuda vode te stepenice. Štaviše, spustićemo se niz njih. Proverićemo šta je s one strane okeana, ako nešto tamo uopšte postoji. I izvući ćemo iz tog okeana sve što se bude dalo izvući. A ako ne mi, učiniće to naši unuci ili unuci naših unuka. To je samo pitanje vremena. Da, učinićemo to, pa makar ceo okean postao crven od krvi. I ti to znaš, Esi, mudra Esi, ti koja pišeš hronike čovečanstva svojim baladama. Ali život nije balada, mala, bedna, lepooka pesnikinjo, izgubljena među svojim lepim rečima. Život je borba. A borbi su nas naučili upravo ovi, od nas vredniji, vešci. Oni su ti koji su nam pokazali put, oni su ga za nas utabali, oni su ga prekrili leševima onih koji su nama, ljudima, bili prepreka i smetnja, leševima onih koji su od nas branili taj drugi svet. Mi, Esi, samo nastavljamo tu borbu. I mi, a ne tvoje balade, stvaramo hroniku čovečanstva. I vešci nam više nisu potrebni, i tako nas više ništa neće zaustaviti.
Prebledela, Esi dunu u loknu i cimnu glavom.
– Ništa, Aglovale?
– Ništa, Esi.
Pesnikinja se nasmeši.
Iz predsoblja se iznenada začu buka, vika, topot. U salu uleteše paževi i stražari, odmah ispred vrata saviše se u naklone, formirajući špalir.
Na vratima je stajala Šinaz.
Njena seledinska kosa bila je prefinjeno uvijena, začešljana predivnom dijademom od korala i bisera. Nosila je haljinu boje morske vode, s karnerima belim kao pena. Haljina je bila duboko dekoltirana, tako da su sirenini atributi, mada delimično skriveni i ukrašeni ogrlicom od nefrita i lapis-lazulija, i dalje bili dostojni svakog ushićenja.
– Šinaz... – zastenja Agloval, padajući na kolena. – Moja... Šinaz...
Sirena se polako približi, a njen hod bio je mekan i pun gracioznosti, valovit kao nadolazeći talas.
Zaustavila se ispred princa, u osmehu zablistaše njeni sitni beli zubi, potom hitro uhvati haljinu malim rukama i podiže je, veoma visoko, toliko visoko da je svako mogao oceniti kvalitet rada morske čarobnice, morščinke. Geralt proguta pljuvačku. Nije bilo sumnje – morščinka je znala šta su to lepe noge i kako se one stvaraju.
– Ha! – povika Neven. – Moja balada... To je sasvim kao u mojoj baladi... Zbog njega je dobila nožice, al’ je izgubila glas!
– Ništa nisam izgubila – pevljivo reče Sinaz, najčistijim zajedničkim jezikom. – Zasad. Posle ove operacije sam kao nova.
– Govoriš našim jezikom?
– A zašto, da nije zabranjeno? Kako si, belokosi? Oh, i tvoja voljena je tu, Esi Daven, ako se dobro sećam. Da li je sad bolje poznaješ ili i dalje jedva?
– Šinaz... – jeknu Agloval setno, prilazeći joj na kolenima. – Ljubavi moja! Voljena moja... jedina... Dakle, ipak, najzad. Dakle ipak, Šinaz!
Sirena mu ljupkim pokretom pruži ruku da je poljubi.
– Tako je. Jer i ja tebe volim, glupavko. A kakva bi to ljubav bila ako za voljenog ne bi bilo malo požrtvovanja.
IX
Bremervord su napustili u rano, hladno jutro, usred magle koja je oduzimala jasnoću crvenoj lopti sunca što se pojavljivala iza horizonta. Odlazili su utroje. Baš kao što su odlučili. Nisu o tome razgovarali, nisu pravili planove, jednostavno su želeli da budu zajedno. Na neko vreme.
Napustili su kameni rt, pozdravili strme, iskidane stene iznad plaža, čudesne formacije krečnjačkih stena koje su šibali talasi i vetrovi. Ali i kada su dojahali do cvetne i zelene doline Dol Adalate, i tada su u nozdrvama osećali miris mora, a u ušima čuli huk razbijanja talasa i prodornu, divlju vrisku galebova.
Neven je pričao neprestano, bez pauze, skakao je s teme na temu i praktično nijednu nije dovršavao. Govorio je o zemlji Barsa, gde glupi običaj nalaže da devojke čuvaju nevinost do udaje, o gvozdenim pticama sa ostrva Inis Porhoet, o živoj vodi i mrtvoj vodi, o ukusu i neobičnim svojstvima safirnog vina, zvanog ćil, o kraljevskim četvorkama iz Ebinga, strašnim, nepodnošljivim derištima zvanim Puci, Gici, Mici i Huan Pablo Vasermiler. Pričao je o novim muzičkim i poetskim pravcima koje je lansirala njegova konkurencija, a koji su, po Nevenovom mišljenju, bili aveti što simuliraju životne pokrete.
Geralt je ćutao. Esi je takođe ćutala ili kratko odgovarala. Veštac je osećao na sebi njen pogled. Pogled koji je izbegavao.
Preko reke Adalate prevezli su se skelom, pri čemu su sami morali vući konopce, budući da se prevoznik nalazio u patetično pijanom stanju, mrtvački bled, grozničavo krut, zagledan u ambis, nije se mogao pustiti stuba doksata, držeći ga oberučke, a na sva pitanja koja su mu postavljali odgovarao je jednom jedinom rečju, koja je zvučala kao „vurg“.
Zemlja na drugoj obali Adalate dopala se vešcu – sela položena duž reke većinom su bila okružena ogradama, a to je nagoveštavalo izvesne šanse za nalaženje posla.
Dok su u rano popodne pojili konje, Okce mu je prišla, koristeći priliku dok je Neven bio podalje. Veštac nije uspeo da se nađe podalje. Iznenadila ga je.
– Geralte – tiho je rekla. – Ja više... ne mogu to da podnesem, Jače je od mene.
Trudio se da izbegne neminovnost pogleda u njene oči. Nije mu to dozvolila. Stala je ispred njega, igrajući se plavičastim biserom uokvirenim srebrnim cvetićem okačenim o vrat. Stajala je tako, a on je ponovo osetio tugu što se ispred njega ne nalazu ribooki stvor sa sabljom skrivenom ispod vode.
– Geralte... Moramo učiniti nešto, zar ne?
Čekala je njegov odgovor. Ni reči. Ni trunke požrtvovanja. Ali veštac nije ni imao ništa što bi za nju mogao žrtvovati, znao je to. Nije želeo lagati. Ali ni za to nije bio u stanju, jer ne bi smogao snage da joj pričini bol.
Situaciju je spasao Neven, pouzdani Neven, iznenada se pojavivši. Neven, sa svojim pouzdanim taktom.
– Pa, sigurno da je tako! – povika i zamahnuvši baci u vodu prutić kojim je razgrtao ševare i ogromnu koprivu kraj reke. – Sigurno da morate nešto učiniti, krajnje je vreme! Nemam želju duže da gledam šta se među vama događa! Šta ti, Lutkice, očekuješ od njega? Nemogućnost? A ti, Geralte, na šta računaš? Na to da će ti Okce pročitati misli, isto kao... Kao ona tamo? I da će se time zadovoljiti, a ti da fino ćutiš, ništa ne moraš da objašnjavaš, ništa da deklarišeš, ništa da odbijaš? Bez otkrivanja? Koliko vremena, koliko činjenica vam oboma treba da biste shvatili? I kada mislite da se razjasnite, za nekoliko godina, u uspomenama? Pa sutra se rastajemo, dođavola! O, dosta mi vas je oboje, bogova mi, evo ovde ste mi, ovde! U redu, slušajte, ja ću sada izlomiti lesku i odoh po ribe, a vi ćete imati trenutak samo za sebe, moći ćete o svemu lepo da popričate. Sve recite jedno drugom, potrudite se da se uzajamno razumete. Nije to tako teško kako vam se čini. A onda, pa bogova mu, uradite to. Lutkice, uradi to s njim. Uradi to s njom, Geralte, i budi dobar prema njoj. A posle, đavo ga odneo, ili će vas proći, ili...
Neven se naglo okrenu i ode, kidajući trsku i psujući. Napravio je udicu od leskinog pruta i konjske dlake i lovio dok nije pao mrak.
Kada je otišao, Geralt i Esi su još dugo stajali, naslonjeni na nezgrapnu vrbu nagnutu nad rekom. Stajali su, držeći se za ruke.
Veštac je potom govorio, govorio je dugo i tiho, a okce Okca bilo je puno suza.
A onda su, bogova mu, uradili to. Ona i on.
I sve je bilo u redu.
X
Sledećeg dana priredili su sebi neku vrstu svečane večere. U selu kroz koje su prošli, Esi i Geralt kupili su pripremljeno jagnje. Dok su se oni cenkali, Neven je krišom ukrao beli i crni luk i šargarepu iz povrtnjaka iza kućice. Odlazeći, maznuli su još i kotlić sa plota iza kovačnice. Kotlić je bio rupičast, ali ga je veštac zakrpio Znakom Ignji.
Večera se služila na poljani, u dubini prašume. Vatra je veselo pucketala, kotlić je krčkao. Geralt je pažljivo mešao po njemu varjačom napravljenom od oljuštenog vrška jelke. Neven je čistio luk i grebao šargarepu. Okce, koja o kuvanju ništa nije znala, ulepšavala im je raspoloženje svirajući lautu i pevajući nepristojne kuplete.
Bila je to zaista svečana večera. Jer ujutro su nameravali da se rastanu. Ujutro je svako od njih trebalo da krene svojim putem; u potragu za nečim što su već imali. Ali nisu znali da to imaju, nisu čak ni naslućivali. Nisu slutili ni kuda će ih povesti putevi kojima je trebalo da krenu. Svako za sebe.
Kad su se najeli i napili piva koje im je poklonio Druhard, ispletkarili se i ismejali, Neven i Esi upriličili su pevačko nadmetanje. Geralt je s rukama pod glavom ležao na ležaju od borovog granja i mislio o tome kako nikada tako divne glasove i podjednako divne balade nije čuo. Mislio je o Jenefer. Mislio je i o Esi. Imao je predosećaj...
Za kraj, Okce je zajedno s Nevenom otpevala čuveni duet Cintije i Vertverna, sjajnu pesmu o ljubavi, koja je počinjala, rečima: „Mnoge sam suze već prolila...“. Geralt je imao utisak da se čak i drveće povilo kako bi čulo ovo dvoje.
Okce se zatim, mirišući na verbenu, spustila kraj njega, priljubila se uz njegovo rame, naslonila mu glavu na grudi, uzdahnula možda dva puta i mirno zaspala. Veštac je zaspao mnogo, mnogo kasnije.
Neven je, zagledan u vatru koja se gasila, sedeo još dugo, sam, tiho prebirajući po lauti.
Počelo je od nekoliko taktova, od kojih se složila zgodna, umirujuća melodija. Stih koji je odgovarao melodiji stvarao se zajedno s njom, reči su se utapale u muziku, ostajale su u njoj kao insekti u zlatnoprovidnim grumenčićima ćilibara.
Balada je govorila o jednom vešcu i jednoj pesnikinji. O tome kako su se veštac i pesnikinja sreli na obali mora, uz krik galebova, kako su se zavoleli na prvi pogled. O tome kako je divna i snažna bila njihova ljubav. O tome da ništa, čak ni smrt, nije mogla uništiti tu ljubav i razdvojiti ih.
Neven je znao da će malo ko poverovati u priču o kojoj je pevala balada, ali nije ga to ni brinulo. Znao je da se balade ne pišu zato da bi se u njih verovalo, već da bi dirale u emocije.
Nekoliko godina kasnije, Neven je mogao da izmeni sadržaj balade i napiše ono što se zaista dogodilo. Nije to učinio. Istinita priča nikoga ne bi uzbudila. Ko bi još želeo da sluša o tome kako su se Okce i veštac rastali i kako se nikada, nijednom više nisu sreli? O tome da je Okce četiri godine kasnije umrla od ospi za vreme epidemije koja je ludovala po Vizimi? O tome kako ju je on, Neven, nosio na rukama među raspaljenim lomačama leševa i sahranio je daleko od grada, u šumi, samu i spokojnu, a zajedno s njom, kao što ga je zamolila, dve stvari – njenu lautu i njen plavi biser? Biser od kog se nikada nije odvojila.
Ne, Neven je ostao pri prvobitnoj verziji balade. Ali i tako je nikada nije zapevao. Nikada. Nikome.
Ujutro, dok je još bio mrak, do jazbine se prikrao gladan i besan vukodlak, ali videvši da je to Neven, kratko je poslušao i udaljio se.
MAČ SUDBINE
I
Prvi leš pronašao je oko podneva.
Prizor ubijenih retko je uzrujavao vešca, znatno češće događalo mu se da na leševe gleda sasvim ravnodušno. Ovoga puta nije bio ravnodušan.
Dečak je imao oko petnaest godina. Ležao je na leđima, široko raširenih nogu, na ustima mu je ostao ukočen izraz prestravljenosti.
I pored toga, Geralt je znao da je dečak odmah stradao, nije se mučio i najverovatnije nije čak ni znao da će umreti. Strela je pogodila oko, uglavila se duboko u lobanju, do potiljačne kosti. Strela je bila obložena prugastim, u žuto ofarbanim percima fazanice. Šipka je štrčala iznad metlica trave.
Geralt pogleda oko sebe, brzo i bez muke pronađe ono što je tražio. Drugu strelu, identičnu, zarivenu u stablo bora, oko šest koraka iza. Znao je šta se dogodilo. Dečak nije razumeo upozorenje; čuvši fijuk i tupi zvuk zabijanja strele, prestravio se i počeo bežati na pogrešnu stranu. Na stranu ka onoj koja mu je naredila da se zaustavi i da se smesta povuče. Siktav, opak i perjast fijuk, kratak topot vrha koji se zariva u drvo. Ni makac dalje, čoveče, govore taj fijuk i taj topot. Beži, čoveče, smesta se gubi iz Brokilona. Ceo si svet, čoveče, osvojio, svukud te ima, svuda nosiš sa sobom to što nazivaš savremenošću, erom promena, to što nazivaš napretkom. Ali mi ovde ne želimo ni tebe, niti tvoj napredak. Ne želimo za sebe promene koje ti donosiš. Ne želimo za sebe ništa što ti donosiš. Fijuk i topot. Napolje iz Brokilona!
Napolje iz Brokilona, pomisli Geralt. Čoveče. Nevažno je imaš li petnaest godina i probijaš li se kroz šumu poludeo od straha, nemoćan da pronađeš put ka kući. Nevažno je što imaš sedamdeset godina i moraš da ideš po suvarke, jer će te beskorisnog izbaciti iz kolibe, nećeš dobiti ni da jedeš. Nevažno je što imaš šest godina i što su te privukli cvetovi koji se plave na suncem okupanoj poljani. Napolje iz Brokilona! Fijuk i topot.
Nekada su, pomisli Geralt, upozoravale dva puta pre nego što bi ciljale da ubiju. Čak i tri.
Nekada, pomisli Geralt, nastavljajući dalje putem. Nekada.
Tja, napredak.
Šuma nije izgledala kao da zaslužuje strašnu slavu kakvu je imala. Istina, bila je strašno divlja i teško prohodna, ali bila je to uobičajena gustina čestara, u kojem su svaki otvor, svaku sunčanu mrlju propuštenu kroz debele grane i lisnate grančice velikog drveća istog trenutka iskorištavale desetine mladih breza, jova i grabova, kupina, smreka i paprati. Tlo je prekrivalo krckavo blato gnjileži, suvih grančica i trulih debala najstarijeg drveća, onog koje je izgubilo borbu, onog koje je odživelo svoje živote. Gustiš ipak nije ćutao zloslutnom, teškom tišinom, koja bi više odgovarala tom mestu. Ne, Brokilon je živeo. Zujali su insekti, pod nogama su šuškali gušterovi, promicali su balegari duginih boja, hiljade paukova trzalo je mreže sjajne od kapljica, detlići su kljucali stabla oštrim nizovima udaraca, kreštale su kreje.
Brokilon je živeo.
Ali veštac se nije dao zavesti. Znao je gde se nalazi. Na umu je imao dečaka sa strelom u oku. Među mahovinom i iglicama povremeno bi ugledao bele kosti po kojima su gmizali crveni mravi.
Išao je dalje, oprezno ali brzo. Tragovi su bili sveži. Računao je da će stići, da će uspeti da zadrži i vrati ljude koji su išli ispred njega. Zavaravao se da nije prekasno.
A bilo je.
Drugi leš ne bi primetio da nije bilo odsjaja sunca na oštrici kratkog mača koji je ubijeni držao u ruci. Bio je to odrasli muškarac. Jednostavno odelo obične smeđe boje ukazivalo je na nisko poreklo. Ne računajući krvavu mrlju koja je okruživala dve strele zabijene u grudi, odelo je bilo čisto i novo, dakle nije mogao biti običan sluga.
Geralt se osvrnu i ugleda treće telo, obučeno u kožnu jaknu i kratak zeleni plašt. Zemlja oko nogu ubijenog bila je razgrnuta, mahovina i iglice izmrvljene čak u prah. Nije bilo sumnje – ovaj je čovek dugo umirao.
Začuo je jauk.
Brzo je razgrnuo smreku, ugledao je duboki vetrolom koji je skrivala. U vetrolomu je, na otkrivenom korenju bora, ležao muškarac snažne građe, crne kovrdžave kose i iste takve brade, koje su bile u kontrastu sa zastrašujućim, gotovo mrtvačkim bledilom lica. Svetli ogrtač od jelenje kože bio je crven od krvi.
Veštac uskoči u vetrolom. Ranjenik otvori oči.
– Geralte... – jauknu. – O bogovi... Mora da sanjam...
– Frejksenet? – začudi se veštac. – Ti, ovde?
– Ja... Oooh...
– Ne
– Prošla je... skroz. Slomio sam vrh i izvukao... Geralte, slušaj...
– Ne govori, Frejksenete, ugušićeš se od krvi. Pluća su ti probijena. Dođavola, moram te izvući odavde. Šta ste, kog đavola, tražili u Brokilonu? Ovo su oblasti drijada, njihovo svetilište, odavde niko živ ne izlazi. Zar nisi znao?
– Kasnije... – jauknu Frejksenet i ispljunu krv. – Kasnije ću ti ispričati... Sada me izvuci... Oh, dođavola! Pažljivije... Oooh...
– Ne mogu – Geralt se uspravi i osvrnu oko sebe. – Pretežak si...
– Ostavi me – prostenja ranjenik. – Ostavi me, teško je... Ali spasi nju... tako ti bogova, spasi je...
– Koga?
– Princezu... Oh... Pronađi je, Geralte...
– Lezi mirno, dođavola! Sad ću nešto smisliti i izvući ću te.
Frejksenet se teško zakašlja i ponovo pljunu. Gusta, razvučena nit krvi visila mu je sa brade. Veštac opsova, iskoči iz vetroloma, pogleda oko sebe. Bila su mu potrebna dva mlada drveta. Krenuo je hitro prema poljani, na kojoj je prethodno video žbunje jove.
Fijuk i topot.
Geralt se ukočio u mestu. Zabodena u stablo u visini njegove glave, strela je na šipci imala jastrebova pera. Pogledao je u pravcu označenom jasenovim prutom, znao je odakle je gađano. Na oko pedeset koraka nalazio se još jedan vetrolom, oboreno stablo, upleteno korenje koje je štrčalo nagore, ali je i dalje stiskalo u zagrljaju ogroman grumen peskovite zemlje. Bila je tamo gusta trnjina i gusta tama, ispresecana svetlim linijama brezovih stabala. Nije video nikog. Ali znao je da hoće.
Podigao je obe ruke, veoma sporo.
– Ceadmil! Va an Eithne meath e Duen Canell! Essea Gwynbleidd!
Ovoga puta čuo je tiho škripanje tetive i video je strelu; i bila je izbačena tako da je može videti. Oštro u visinu. Gledao je kako se uzdiže, kako slama let i ukrivo pada. Nije se pomerao. Strela se zabola u mahovinu gotovo uspravno, na dva koraka od njega. Skoro odmah za njom pored se našla i druga, pod jednakim uglom. Plašio se da narednu možda neće ugledati.