Mač Sudbine by Andrzej Sapkowski
Teliko se povuče, podupirući leđima šatorsko platno.
– Zato ćeš se – nastavi Geralt – sada pretvoriti u Bibervelta i ljubazno ćeš mi pružiti šape da ih vežem. Nisi u stanju da mi se odupreš, jer ja sam ono što ne možeš iskopirati. Znaš to dobro, Dudu. Jer na trenutak si preuzeo i moje misli.
Teliko se najednom uspravi, crte njegovog lica, koje je bilo lice vešca, razmazaše se i razliše, bela kosa se zatalasa i poče tamneti.
– U pravu si, Geralte – reče nejasno, jer su njegove usne menjale oblik. – Preuzeo sam tvoje misli. Nakratko, ali dovoljno. Znaš li šta sada radim?
Kožna jakna vešca dobijala je svetlucavu, modru boju. Dupler se nasmeši, popravi šeširić bolje šljive s perom od čaplje i zategnu kaiš laute prebačene preko ramena. Laute koja je do maločas bila mač.
– Reći ću ti šta ću uraditi, vešče – nasmeja se zvonkim i bisernim Nevenovim osmehom. – Krenuću, utopiću se u gomilu i neprimetno se izmeniti u bilo koga, pa makar u prosjaka. Jer radije ću biti prosjak u Novigradu nego dupler u pustinji. Novigrad mi nešto duguje, Geralte. Nastajanje ovog grada uništilo je sredinu u kojoj smo mogli živeti, živeti u našem prirodnom obliku. Istrebili su nas, loveći nas kao besne pse. Ja sam jedan od malobrojnih koji su preživeli. Hoću da živim i živeću. Nekada, kada su me zimom gonili vukovi, pretvorio sam se u vuka i nekoliko nedelja trčao s čoporom. I preživeo. Sada ću isto to učiniti, jer ne želim se više potucati po svetim mestima i zimovati po vetrolomima, ne želim biti večno gladan, ne želim bez prestanka biti meta strelama. Ovde, u Novigradu, toplo je, hrane ima, može da se zaradi i veoma retko se međusobno gađaju iz lukova. I Novigrad je čopor vukova. Pridružiću se tom čoporu i preživeću. Razumeš li? ?
Geralt oklevajući klimnu glavom.
– Pružili ste – nastavi dupler, kriveći usne u Nevenov drski osmeh – skromnu mogućnost asimilacije patuljcima, polutanimai i gnomima, čak i vilenjacima. Zašto sam ja gori? Zašto mi se oduzima to pravo? Šta treba da učinim da bih mogao da živim na ovom mestu? Da se pretvorim u vilenjakinju s očima srne, svilene kose i dugih nogu? A? Zašto je vilenjakinja bolja od mene? Zato što kad vidite vilenjakinju cupkate nogama, a videvši mene pripadne vam muka? Terajte se s takvim argumentom. Ja ću svakako preživeti. Znam kako. Kao vuk sam jurio, zavijao i klao se s drugima zbog ženke. Kao stanovnik Novigrada ću trgovati, plesti korpe od pruća, prositi ili krasti, kao jedan od vas radiću to što jedan od vas obično radi. Ko zna, možda se i oženim?
Veštac je ćutao.
– Da, tako sam rekao – mirno je nastavljao Teliko. – Izaći ću. A ti, Geralte, nećeš pokušati da me zadržiš, nećeš se čak ni mrdnuti. Zato, Geralte, što sam na trenutak znao tvoje misli. Među njima su i one koje ne želiš da priznaš, koje čak od sebe skrivaš. Jer da; bi me zadržao, morao bi da me ubiješ. A pomisao na to da me hladnokrvno ubiješ ispunjava te odvratnošću. Istina?
Veštac je ćutao.
Teliko još jednom popravi kaiš laute, okrenu se i krenu ka izlazu. Hodao je smelo, ali Geralt je znao da povija vrat i steže ramena u iščekivanju fijuka sečiva. Uvukao je mač u korice. Dupler se zaustavi usred koraka i pogleda ga.
– Zbogom, Geralte – reče. – Hvala ti.
– Zbogom, Dudu – uzvrati veštac. – Srećno.
Dupler se okrenu i krenu ka prepunoj pijaci Nevenovim čvrstim, veselim, razdraganim korakom. Baš kao što bi Neven činio, snažno je mahao levom rukom, i baš kao i Neven, kezio je zube devojkama što prolaze. Geralt polako krenu za njim.
Teliko u hodu dohvati lautu, usporivši korak uhvati dva akorda, a zatim vešto na strunama odsvira Geraltu poznatu melodiju. Neznatno se okrenuvši, zapeva.
Sasvim kao Neven.
Vratiće se proleće, s kišama na putu
Toplim suncem srca će ogrejati
Tako biti mora, dok u nama plamen tinja
Večni plamen nada će nam biti
– Ponovi ovo Nevenu, ako si zapamtio – povika. – I reci mu da naslov Zima zvuči seljački. Ta balada treba da se zove Večni plamen. Uzdravlje, vešče!
– Hej! – začu se iznenada. – Fazančino!
Teliko se okrenu izbezumljen. Iza ograde se pojavi Vespula, žcstoko zaljuljanih grudi, gledajući ga zloslutnim pogledom.
– Za ženama se okrećeš, prevarante? – siknula je, još žešće talasajući grudima. – Pesmice pevaš, protuvo?
Teliko skinu šeširić i pokloni se, smeškajući se širokim, karakterističnim Nevenovim osmehom.
– Vespula, moja draga – reče umiljato. – Kako mi je milo što te vidim. Oprosti mi, slatka moja. Dužan sam ti...
– Jesi, nego šta si! – glasno ga prekinu Vespula. – A to što si mi dužan sada ćeš mi platiti! Evo ti na!
Ogromna bakarna tepsija zablesnu na suncu i s dubokim, gromkim zvukom tresnu duplera u glavu. S neopisivo glupom grimasom ukočenom na licu, Teliko se zaljulja i pade, raširivši ruke, a njegova fizionomija najednom se poče menjati, rasplinjavati i gubiti sličnost sa bilo kime. Videvši to, veštac skoči ka njemu, u trku skidajući sa tezge veliki ćilim. Rasprostrvši ćilim po zemlji, s dva šuta gurnu duplera na njega i hitro i tesno ga urola.
Sede na zamotuljak i rukom obrisa čelo. Stežući tiganj, Vespula ga je gledala zlobno, a gomila oko njih se zgušnjavala.
– Bolestan je – reče veštac i usiljeno se nasmeši. – Ovo je za njegovo dobro. Ne pravite gužvu, dobri ljudi, jadniku treba vazduha.
– Jeste li čuli? – mirno ali glasno upita Šapel, odjednom se probivši kroz gomilu. – Molim vas da ne pravite gužvu! Raziđite se. Gužve su zabranjene. Kažnjive novčano!
Gomila se za tren oka razbeža na sve strane i otkri Nevena, koji je prilazio ornim korakom, uz prateće zvuke laute. Ugledavši ga, Vespula prodorno vrisnu, ispusti tiganj i trkom prelete preko trga.
– Šta joj je? – upita Neven. – Da nije đavola ugledala?
Geralt ustade sa zamotuljka koji je počeo slabašno da se mrda.
Šapel se polako približi. Bio je sam, njegova lična straža nije se videla.
– Ne bih prilazio – tiho reče Geralt. – Da sam na vašem mestu, gospodine Šapele, ne bih prilazio.
– Tako kažeš? – Šapel stisnu tanke usne, hladno ga gledajući.
– Da sam na vašem mestu, gospodine Šapele, pravio bih se da ništa nisam video.
– Tako je, to je sigurno – reče Šapel. – Ali nisi na mom mestu.
Iza šatora dotrča Dainti Bibervelt, zadihan i preznojen.
Ugledavši Šapela, zaustavi se, stavi ruke iza leđa i napravi se da se divi krovu ambara.
Šapel priđe Geraltu, veoma blizu. Veštac se nije pomerio, samo je suzio kapke. Kratko su se posmatrali, potom se Šapel sagnu iznad zamotuljka.
– Dudu – reče ka kožnim, neobično deformisanim Nevenovim čizmama, koje su virile ispod urolanog ćilima. – Iskopiraj Bibervelta, brzo.
– Šta? – dreknu Dainti, prestavši da bulji u ambar. – Šta, kako?
– Tiše – reče Šapel. – A, Dudu, može li?
– Evo – iz ćilima se začulo prigušeno stenjanje. – Evo... Sad ću...
Kožne čizme ispod ćilima razliše se, razmazaše i pretvoriše u dlakave, bose polutanove noge.
– Izađi, Dudu – reče Šapel. – A ti, Dainti, utišaj se. Ljudima svi polutani izgledaju isto, zar ne?
Dainti promrmlja nešto nerazumljivo. Geralt je, i dalje suženih očiju, sumnjičavo posmatrao Šapela. Namesnik se pak uspravi i pogleda okolo i toga trenutka od posmatrača koji su još izdržali u najbližoj okolini ostade samo lupkanje drvenih klompi koje je nestajalo u daljini.
Dainti Bibervelt Drugi iskobelja se i izvuče iz smotuljka, kihnu, sede, protrlja oči i nos. Neven sede na kutiju koja se našla pored, pređe po lauti s izrazom umerenog interesovanja na licu.
– Ko je ovo, šta misliš, Dainti? – blago upita Šapel. – Veoma liči na tebe, zar ne primećuješ?
– To je moj rođak – ispali polutan i iskezi zube. – Veoma blizak rod. Dudu Bibervelt iz Rdestove livade, veliki mozak za poslove. Upra
– Da, Dainti?
– Odlučio sam da ga imenujem za svog predstavnika u Novigradu. Šta kažeš na to, rođače?
– Oh, hvala, rođače – široko se osmehnu veoma blizak rod, ponos klana Biberveltovih, veliki mozak za poslove. Šapel se takođe osmehnu.
– San se ispunio? – promrmlja Geralt. – O životu u gradu? Šta li vi vidite u ovom gradu, Dudu... i ti, Šapele?
– Da si živeo po pustošima – mrmljajući odgovori Šapel – hranio se korenjem, pokisao i smrznut, onda bi znao. I nama pripada nešto od života. Nismo gori od vas.
– Ne – Geralt klimnu glavom. – Niste. Čak bi se reklo da ste bolji. Šta je sa pravim Šapelom?
– Šlog ga je udario – šapnu Šapel Drugi. – Pre dva meseca. Moždani udar. Neka mu je laka zemlja, a Večni plamen nek mu svetli. Baš sam bio u blizini... Niko nije primetio... Geralte? Nadam se da nećeš...
– Šta niko nije primetio? – upita veštac s ukočenim izrazom lica.
– Hvala – promrmlja Šapel.
– Ima li vas još?
– Zar je to važno?
– Nije – složi se veštac. – Nije važno.
Iza kola i tezgi iskoči i trkom pretrča oko dva lakta visoka figurica sa zelenom kapicom i u zečjoj bundi.
– Gospodine Bibervelte – uzdahnu gnom i zamuca ugledavši dvojicu polutana i prelazeći pogledom od jednog do drugog.
– Rekao bih, mali – reče Dainti – da imaš posla s mojim rođakom, Duduom Biberveltom. Pričaj. Pričaj, to je on.
– Kiseljak poručuje da je sve otišlo – reče gnom i široko se osmehnu, otkrivajući šiljate zubiće. – Po četiri krune komad.
– Mislim da znam o čemu se radi – reče Dainti. – Šteta što Vivaldi nije ovde, taj bi za tren oka izračunao dobit.
– Dozvoli, rođače – javi se Teliko Lungrevink Letorte, skraćeno Penstok, za prijatelje Dudu, a za ceo Novigrad član mnogobrojne porodice Biberveltovih. – Dozvoli da ja izračunam. Imam nepogrešivu pamet za brojke. Kao i za druge stvari.
– Molim lepo – pokloni se Dainti. – Izvoli, rođače.
– Troškovi – dupler nabora čelo – nisu bili visoki. Osamnaest za ulje, osam pedeset za riblje ulje, hm... Sve ukupno, računajući uže, četrdeset pet kruna. Utržak šest stotina puta četiri krune, znači dve hiljade i četiristo. Provizija ništa, jer nema posrednika...
– Molim da se ne zaboravi porez – podseti ga Šapel Drugi. – Molim da se ne zaboravi da pred vama stoji predstavnik gradskih vlasti i crkve, koji ozbiljno i savesno izvršava svoje obaveze.
– Izuzeto je od oporezivanja – saopšti Dudu Bibervelt. – To je prodaja u verske svrhe.
– Šta?
– Riblje ulje, vosak i ulje obojeno trunčicom košenila – objašnjavao je dupler – izmešane u odgovarajućim proporcijama, dovoljno je naliti u glinene činijice i u svaku utopiti parče užeta. Zapaljeno uže daje divan, crveni plamen, koji dugo gori i manje smrdi. Večni plamen. Sveštenicima su bile potrebne sveće na oltaru Večnog plamena. Više im nisu potrebne.
– Dođavola... – promrmlja Šapel. – Tačno... Potrebne su bile sveće... Dudu, ti si genijalac.
– Na majku – skromno reče Teliko.
– I te kako, preslikan majka – potvrdi Dainti. – Pogledajte samo te pametne oči. Preslikana Begonija Bibervelt, moja voljena tetka.
– Geralte – jeknu Neven. – On je za tri dana zaradio više nego ja pevanjem za čitav život!
– Da sam na tvom mestu – ozbiljno reče veštac – manuo bih se pevanja i bavio se trgovinom. Zamoli ga, možda te primi za šegrta.
– Vešče – Teliko ga povuče za rukav. – Reci mi kako bih ti se mogao... odužiti...
– Dvadeset dve krune.
– Šta?
– Za novu jaknu. Pogledaj šta je od moje ostalo.
– Znate šta? – iznenada povika Neven. – Pođimo svi sada do kuče razvrata! Do „Pasiflore“! Bibervelti časte!
– A primaju li polutane? – zabrinu se Dainti.
– Nek probaju da ne prime – Šapel nabaci preteću grimasu. -Samo neka probaju, ceo ću taj njihov kupleraj proglasiti za jeres.
– No – viknu Neven. – I to je u redu. Geralte? Ideš?
Veštac se tiho zasmeja.
– E da znaš, Nevene – reče – sa zadovoljstvom.
MALO POŽRTVOVANJA
I
Sirena izroni iz vode do polovine tela i žestoko, oštro zapljeska dlanovima po površini. Geralt zaključi da ima lepe, čak savršene grudi. Utisak je kvarila jedino boja – bradavice su bile tamnozelene, a krugovi oko njih samo neznatno svetliji. Vešto se prilagođavajući nadolazećem talasu, sirena se ljupko izvi, protrese mokru, seledinsku kosu i melodično zapeva.
– Šta? – princ se nagnu preko boka koge – Šta je rekla?
– Odbija – reče Geralt. – Kaže da ne želi.
– Objasnio si joj da je volim? Da život bez nje ne mogu da zamislim? Da hoću da se oženim njome? Da postoji samo ona i nijedna druga?
– Objasnio sam.
– I šta?
– I ništa.
– Ponovi joj onda.
Veštac dodirnu usne prstima i izvuče iz sebe vibrirajući triler. S naporom birajući reči i melodiju, počeo je objašnjavati prinčevo priznanje.
Legavši leđima na vodu, sirena ga prekinu.
– Ne muči se da objašnjavaš – zapeva. – Razumela sam. Kad kaže da me voli, uvek ima tu glupu grimasu. Je li rekao nešto konkretno?
– Ne baš.
– Šteta – sirena zapljuska po vodi i zaroni, snažno izvijajući rep, peneći more zasečenim perajem, koje je ličilo na peraje kamenjarke.
– Šta? Šta je rekla? – upita princ.
– Da je šteta.
– Šta je šteta? Šta joj to znači da je šteta?
– Rekao bih da je to bilo odbijanje.
– Mene niko ne odbija! – dreknu princ, negirajući očiglednu činjenicu.
– Gospodine – promrmlja kapetan koge prilazeći im. – Mreže imamo spremne, dovoljno je da ih zabacimo i biće vaša...
– Ne bih savetovao – reče Geralt tiho. – Ona nije sama. Pod vodom ih je više, a u dubini ispod nas može biti kraken.
Kapetan se strese, poblede i oberučke se besmisleno uhvati za zadnjicu.
– Kra... kraken?
– Kraken – potvrdi veštac. – Ne savetujem vam da se igrate mrežama. Dovoljno je da ona vrisne i od ovog sanduka ostaće plutajuće daske, a nas će podaviti kao mačiće. Uostalom, Aglovale, odluči se hoćeš li da se ženiš njome ili da je uhvatiš mrežom i držiš u buretu?
– Volim je – tvrdo reče Agloval. – Želim je za ženu. Ali za tako nešto ona mora da ima noge, a ne krljuštast rep. I to se može rešiti, jer sam za dve funte prekrasnih bisera kupio magični eliksir, s punom garancijom. Popije ga i izrašće joj noge. Samo će je malo boleti, tri dana, ne duže. Pozovi je, vešče, još jednom joj to reci.
– Rekao sam joj već dva puta. Rekla je apsolutno ne, ne slaže se. Ali je dodala da poznaje morsku čarobnicu, morščinku, koja činima može tvoje noge da pretvori u elegantan rep. Bezbolno.
– Ona mora da je poludela! Ja da imam riblji rep? Nikad u životu! Zovi je, Geralte!
Veštac se snažno nagnu preko ograde. Voda je u njenoj senci bila zelena i reklo bi se gusta, kao žele. Nije morao da zove. Sirena je naglo prsnula iznad površine, u fontani vode. Za trenutak je čak stajala na repu, potom je uplivala u talas, obrnula se na leđa, predstavljajući u punom sjaju sve lepo što je imala. Geralt proguta pljuvačku.
– Hej vi! – zapevala je. – Hoćete li još dugo? Koža mi se ljušti od sunca! Belokosi, pitaj ga da li se slaže.
– Ne slaže se – otpeva veštac. – Šinaz, razumi, on ne može imati rep, ne može živeti pod vodom. Ti možeš da dišeš na vazduhu, on pod vodom apsolutno ne!
– Znala sam! – visoko vrisnu sirena. – Znala sam! Izgovori, glupi, naivni izgovori, a požrtvovanja ni za groš! Ko voli, taj se i žrtvuje! Ja sam se zbog njega žrtvovala, svak
– Šinaz! – povika Geralt. – Zar ne shvataš? On ne može da živi u vodi!
– Ne prihvatam glupe izgovore! I ja... I ja njega volim i želim s njim da imam potomstvo, ali kako kad on neće da postane mlečac? Gde treba da položim ikru? U kapu?
– Šta govori? – dreknu princ. – Geralte! Nisam te ja doveo ovde da ćaskaš s njom, nego...
– Ostaje pri svome. Besna je.
– Dajte ovamo te mreže! – zariča Agloval. – Držaću je mesec dana u bazenu, pa će...
– Evo ti ga na! – povika kapetan, pokazujući rukom šta. – Pod nama je možda kraken! Jeste li videli nekad krakena, gospodine? Skačite u vodu, ako vam je volja, pa je sami rukama hvatajte! Ja se mešati neću. Ja od ove koge živim.
– Ti od moje milostinje živiš, barabo! Donesi mrežu, dok nisam naredio da te obese!
– To okačite mačku o rep! Na ovoj kogi moja je volja iznad vaše!
– Smirite se, obojica! – ljutito viknu Geralt. – Ona govori nešto, to je težak dijalekat, treba mi koncentracija!
– Dosta mi je! – pevljivo vrisnu Sinaz. – Gladna sam! No, belokosi, reci mu nek odluči, i to neka smesta odluči. Jedno mu ponovi: više se neću izlagati podsmehu i zamajavati se njime ako bude izgledao kao četvorokraka morska zvezda. Ponovi mu da za igrice koje mi on predlaže na stenama ja imam prijateljice koje to rade znatno bolje! Ali ja to smatram nezrelom zabavom, dobrom za dečicu pre promene krljušti. Ja sam normalna, zdrava sirena...
– Šinaz...
– Ne prekidaj me! Nisam završila! Ja sam zdrava, normalna i za mrest zrela, a on, ako me zaista želi, mora da ima rep, peraja i sve ostalo kao normalan triton. Drugačije za njega neću da znam!