Mač Sudbine by Andrzej Sapkowski
– Uh-uh, pogledajte – Jenefer ga pogleda, i dalje bleda. – Uvredio se kao gospođica kojoj se prigovorilo zbog manjka čednosti. Ti si veštac, to nećeš izmeniti. Tvoje zanimanje...
– Dosta s tim zanimanjem, Jen, već mi postaje muka.
– Ne zovi me tako, rekla sam. A od čega ti je muka malo me interesuje. Kao i sve ostale reakcije iz ograničene vešterske lepeze reakcija.
– I pored toga, videćeš neke od njih ukoliko ne prestaneš da me zasipaš pripovedanjima sa uzvišenim porukama o borbi za dobrobit ljudi. I o zmajevima, strašnim neprijateljima ljudskog plemena. Znam bolje.
– Tako? – čarobnica začkilji očima. – A šta ti to znaš, vešče?
– Makar to – Geralt je zanemario žestoko, upozoravajuće podrhtavanje medaljona na vratu – da kad zmajevi ne bi imali blago, ni ćopavi pas se ne bi za njih interesovao, a zasigurno ne čarobnjaci. Zanimljivo je da se kod svakog lova na zmajeve nađe i neki čarobnjak, čvrsto povezan sa Gildom juvelira. Baš kao i ti. I kasnije, iako bi trebalo da u prodaji ima sijaset kamenja, njega nekako ipak nema i cena mu ne pada. Zato mi nemoj govoriti o mom pozivu i o borbi za opstanak rase. Predobro i predugo te poznajem.
– Predugo – ponovila je, zlokobno nakrivivši usta. – Nažalost. Ali ne budi siguran da je i predobro, ti kurvin sine. Bestraga, kako sam bila glupa... Ah, idi dođavola! Ne mogu te ni gledati!
Viknula je, poterala vranca, oštro pojurila napred. Veštac zaustavi svog konja, propusti kola s patuljcima koji su urlali, psovali, zviždali na koštanim frulicama. Među njima je, zavaljen na džakove sa ovsom, ležao Neven i sviruckao na lauti.
– Hej! – vikao je Jarpen Zigrin sedeći na kočijaškom sedištu, pokazujući na Jenefer. – Šta se ono crni tamo na putu! A šta li je ono? Izgleda kô kobila!
– Jamačno! – ciknu Neven, odgurnuvši na potiljak šeširić boje šljive. – To je kobila! Kobila jaše kastrata! Neviđeno!
Jarpenovim momcima tresle su se brade dok su se smejali u horu. Jenefer se pravila da ih ne čuje.
Geralt zaustavi konja i propusti Nedamirove strelce konjanike. Za njima je, na izvesnoj udaljenosti, polako jahao Borh, a odmah iza njega Zerikanke, čineći arijergardu kolone. Geralt ih sačeka da priđu, dovede kobilu uz bok sa konjem Borha. Jahali su ćuteći.
– Vešče – iznenada progovori Tri Čavke. – Hteo bih da ti postavim jedno pitanje.
– Postavi.
– Zašto se ne vratiš?
Veštac ga je za trenutak gledao ćuteći.
– Zaista hoćeš da znaš?
– Hoću – reče Tri Čavke okrećući se prema njemu.
– Idem s njima, jer ja sam bezvoljni golem. Jer ja sam snop kučine nošen vetrom duž druma. A gde bih, reci mi, trebalo da pođem? I zašto? Ovde su se makar sakupili oni s kojima imam o čemu da pričam. Oni koji ne prekidaju razgovor kad se pojavim. Oni koji, ako me čak i ne vole, to govore u oči, ne bacaju se na mene kamenjem iza plotova. Idem s njima iz istog onog razloga zbog kojeg sam s tobom krenuo u splavarsku krčmu. Jer meni je svejedno. Ne postoji mesto do kog bih mogao ići. Ne postoji cilj koji bi trebalo da nađem na kraju puta.
Tri Čavke se nakašlja.
– Cilj koji se nalazi na kraju puta. Svako ga ima. Imaš ga čak i ti, iako ti se čini da si toliko drugačiji.
– Sada ću ja postaviti pitanje.
– Postavi.
– Da li ti imaš cilj koji te čeka na kraju puta?
– Imam.
– Srećniče.
– Nije to pitanje sreće, Geralte. To je pitanje onoga u šta veruješ i čemu si posvećen. Niko to ne može znati bolje od... od vešca.
– Danas neprestano slušam o pozvanju – uzdahnu Geralt. – Nedamirovo pozvanje je da prigrabi Maleore. Pozvanje Ejka iz Denesle jeste da brani ljude od zmajeva. Doregaraj se oseća pozvanim za nešto sasvim suprotno. Jenefer, zbog izvesnih promena kojima je bio izložen njen organizam, ne može da ispuni svoje pozvanje i zbog toga se kida. Dođavola, jedino Sekači i patuljci ne osećaju nikakvo pozvanje, jednostavno žele da se nagrabe. Možda me zato nešto vuče ka njima?
– Ne vuče tebe ništa njima, Geralte iz Rivije. Nisam ni slep, ni gluv. Nisi čuvši njihova imena onda posegnuo za vrećicom. Ali čini mi se...
– Bez razloga ti se čini – reče veštac bez ljutnje.
– Izvini.
– Bez razloga se izvinjavaš.
Zadržali su konje, taman na vreme da ne nalete na naglo zaustavljenu kolonu strelaca iz Kaingorna.
– Šta se događa? – Geralt se podiže u uzengijama. – Zašto smo stali?
– Ne znam – Borh okrenu glavu. Vea je, sa neobičnim grčem na licu, brzo izgovorila nekoliko reči.
– Skoknuću napred i proveriti – reče veštac.
– Ostani.
– Zašto?
Tri Čavke je nakratko zaćutao gledajući u zemlju.
– Zašto? – ponovi Geralt.
– Idi – reče Borh. – Možda je tako bolje.
– Šta je bolje?
– Idi.
Most koji je spajao dva kraja provalije izgledao je solidno, izgrađen od debelih borovih balvana, oslonjen na četvrtasti stub o koji se, šumeći, dugačkim brkovima pene razbijala reka.
– Hej, Živodere! – povika Boholt priterujući kola. – Što smo stali?
– A otkud znam kakav je ovaj most!
– Zašto idemo ovim putem? – upita Gilenstirn, prilazeći bliže. – Nije mi po volji da se guram kolima po tom brvnu. Hej, obućaru! Zašto nas vodiš ovuda a ne putem? Put valjda nastavlja dalje, na zapad!
Hrabri trovač iz Holopolja približi se, skidajući ovčiju kapu. Izgledao je smešno, obučen u seljački gunj i na njega pripijen staromodni polupancir, zasigurno sklepan još za vladavine kralja Sambuka.
– Ovuda je put kraći, milostivi gospodine – reče ne kancelaru, već pravo Nedamiru, na čijem se licu i dalje odražavao gotovo bolan zamor.
– Kako to? – upita namrgođeni Gilenstirn. Nedamir ne udostoji obućara čak ni ozbiljnijeg pogleda.
– Ono su – reče Kozojed, pokazujući na tri nazubljena vrha, uzvišena nad okolinom – Hijava, Pustula i Skakunov zub. Put vodi prema ruševinama starog zamka, okružuje Hijavu sa severa, iza izvora. A mostom možemo put skratiti. Klancem ćemo proći do zaravni među planinama. A ako li onde zmajeve tragove ne nađemo, poći ćemo dalje na istok, pretražićemo jaruge. A još dalje na istok su skroz ravni pašnjaci, prav put je tamo sve do Kaingorna, ka vašem, gospodine, imanju.
– A gde li si ti, Kozojede, toliko znanje o planinama sakupio? – upita Borh. – Kraj obućarskog kalupa?
– Ne, gospodine. Ovce sam ovde kô mlad napasao.
– A hoće li most izdržati? – Boholt se uspravi na kolima, pogleda ka dole, na zapenjenu reku. – Provalija ima četrdesetak hvati.
– Izdržaće, gospodine.
– Otkud uopšte ovakav most u ovoj divljini?
– Ovaj su most – reče Kozojed – trolovi u daleka vremena načinili; ko je tuda prolazio, morao je da im plati masnu paru. Ali kako se retko ovuda išlo, trolovi otiđoše u prosjake. A most ostade.
– Ponavljam – ljutito reče Gilenstirn – kola imamo sa oremom i krmom, na bespuću se možemo zaglaviti. Nije li bolje ići putem?
– Može i putem – obućar slegnu ramenima – ali tako nam je duže. A kralj je govorio da mu se do zmaja žuri, da ga iščekuje kô ozebo zvonce.
– Sunce – ispravi ga kancelar.
– Nek bude da je sunce – složi se Kozojed. – A preko mosta je bliže.
– No krećimo onda, Kozojede – odluči Boholt. – Teraj napred, ti i tvoja vojska. Kod nas je takav običaj, najborbeniji idu prvi.
– Ne više od jednih kola odjednom – upozori Gilenstirn.
– Dobro – Boholt ošinu konje, kola zabubnjaše po balvanima mosta. – Za nama, Živodere! Pazi idu li točkovi ravno!
Geralt zaustavi konja, put su mu preprečili Nedamirovi strelci u svojim purpurno-zlatnim kaftanima, zbijeni na kamenom potpornju.
Veščeva kobila je frknula.
– Oprez! – dreknu Boholt, koji je već bio na drugoj strani mosta. – Pazi tamo!
Prvo kamenje, u početku sitno, zašuštalo je i zatoptalo po grčevito uzdrhtaloj strmini. Pred Geraltovim očima, razjapljujući se u crnu pukotinu koja je zastrašujuće brzo rasla, deo puta se otkinu, polete u provaliju uz zaglušujuću huku.
– Na konje!!! – povikao je Gilenstirn. – Milostivi gospodine! Na drugu stranu!
Nedamir je, glave pribijene uz konjsku grivu, jurišao na most, za njim skočiše Gilenstirn i nekoliko strelaca. Za njima se, bubnjajući, na škriputave grede svalio kraljevski furgon sa lepršavom zastavicom sa grifonom.
– Lavina! Sklanjaj se s puta! – urlao je otpozadi Jarpen Zigrin tukući bičem po konjskim sapima, pretičući druga Nedamirova kola i rasterujući strelce. – Sklanjaj se s puta, vešče! S puta!
Pored kola s patuljcima projahao je Ejk iz Denesle, uspravljen i ukrućen. Da nije bilo njegovog smrtno bledog lica i usana stisnutih u uzdrhtaloj grimasi, moglo bi se pomisliti da lutajući vitez i ne primećuje stenje i kamenje koje se osipa po putu. Otpozadi, iz grupe strelaca, neko je divlje vikao, konji su zarzali.
Geralt cimnu uzde, podbode konja, tik pred njim zemlja se uskomeša od stena koje su se obrušavale odozgo. Kola patuljaka uz lomljavu su se kotrljala preko kamenja, baš ispred mosta su poskočila, s treskom se nagnula na stranu, na polomljenu osovinu. Točak se odbio o balustradu i poleteo dole, u vrtlog.
Veščeva kobila se propela, šibana oštrim opiljcima stena. Geralt htede da saskoči, ali se kopčom čizme zakači za stremen, pade na bok, na put. Kobila zarza i pojuri napred, pravo na most koji je poigravao nad provalijom. Po mostu su trčali patuljci, vičući i psujući.
– Brže, Geralte! – urlao je Neven, koji je trčao iza njih i osvrtao se.
– Naskači, vešče! – povika Doregaraj, cimajući se u sedlu, s mukom zadržavajući poludelog konja.
Otpozadi, iza njih, čitav put je tonuo u oblak prašine nastao od letećeg kamenja, smrskavajući Nedamirova kola. Veštac ščepa prstima remenje bisaga kod čarobnjakovog sedla. Začu krik.
Jenefer se prevrnula zajedno s konjem, odletela na stranu, dalje od kopita koja su se nasumično ritala, pribila se uza zemlju, pokrivši glavu rukama. Veštac pusti sedlo, potrča ka njoj, bacivši se u kišu kamenja, preskačući razvaline koje su mu se otvarale pod nogama. Povučena za ruku, Jenefer se podiže na kolena. Oči su joj bile široko otvorene, iz rasečene obrve tekao je mlaz krvi i već dopirao do dna uveta.
– Ustani, Jen!
– Geralte! Pazi!
Ogroman, pljosnati kameni blok, tutnjeći i škripeći spuštao se niz liticu, padao je, leteo pravo na njih. Geralt pade prekrivši sobom čarobnicu. U tom istom trenutku blok je eksplodirao, raspao se na milijardu parčića koji su padali preko njih, ubadajući kao ose.
– Brže! – povika Doregaraj. Mašući štapićem na razigranom konju, razbijao je u prah kamenje koje se posipalo s litice. – Na most, vešče!
Jenefer mahnu rukom, izvijajući prste viknu nerazumljivo. Kamenje je, dotičući plavi svod koji se odjednom pojavio nad njihovim glavama, nestajalo poput kapljica vode koje padaju na usijani pleh.
– Na most, Geralte! – viknu čarobnica. – Blizu mene!
Potrčali su, jureći za Doregarajem i nekoliko užurbanih strelaca. Most se ljuljao i škripao je, balvani su se izvijali na sve strane bacakajući ih od balustrade do balustrade.
– Brže!
Most je iznenada utonuo s prodornim treskom, polovina koju su već bili prošli otrgnula se, uz lomljavu poletela u provaliju, s njom zajedno i kola patuljaka, rastreskujući se o kamene zube uz ludačko konjsko rzanje. Deo na kom su se nalazili je izdržao, ali Geralt je shvatio da već trče uzbrdo, uz sve strmiju kosinu. Jenefer je zadihano opsovala.
– Lezi, Jen! Drži se!
Ostatak mosta je zaškripao, zapucketao i spustio se kao strma ravan. Pali su, zabivši prste u prorede između balvana. Jenefer se nije zaustavila. Vrisnula je devojački i poletela naniže. Geralt je, viseći na jednoj ruci, izvukao bodež, gurnuo oštricu među balvane, oberučke se uhvativši za dršku. Zglobovi u laktovima su mu zapucketali kada ga je Jenefer cimnula, obesivši se za pojas i korice mača prebačenog preko njegovih leđa. Most ponovo krcnu i još više se iskosi, gotovo se uspravi.
– Jen – prostenja veštac. – Učini nešto... Dođavola, baci čini!
– Kako? – začuo je njeno srdito, prigušeno režanje. – Vidiš li da visim?!
– Oslobodi jednu ruku!
– Ne mogu...
– Hej! – dreknu odozgo Neven. – Držite li se? Hej!
Geralt nije smatrao smislenim da potvrđuje.
– Dajte konopac! – drao se Neven. – Brže, u pasju mater!
Pored trubadura se pojaviše Sekači, patuljci i Gilenstirn. Geralt je čuo Boholtove tiho izgovorene reči.
– Sačekaj, pevaču. Ona će ubrzo pasti. Onda ćemo izvući vešca.
Jenefer siknu kao zmija uvijajući se na Geraltovim leđima.
Pojas mu se bolno useče u grudi.
– Jen? Možeš li da nađeš oslonac? Nogama? Možeš li nešto da uradiš nogama?
– Da – jauknula je. – Da klatim.
Geralt pogleda dole, u reku koja se kovitlala među oštrim stenama, o koje se odbijalo, vitlajući, nekoliko greda od mosta, konj i telo u drečavim bojama Kaingorna. Iza stena, u smaragdnoj, prozirnoj dubini, ugledao je vretenaste telesine velikih pastrmki, koje su se lenjo kretale kroz struju.
– Držiš li se, Jen?
– Još... da...
– Podigni se. Moraš naći oslonac...
– Ne... mogu...
– Dajte konopac! – vikao je Neven. – Šta vam je, jeste li izlapeli? Pašće oboje!
– Možda je tako i bolje? – pitao se nevidljivi Gilenstirn.
Most je zaškripao i spustio se još više. Geralt je počeo da gubi osećaj u prstima, stisnutim na rukohvatu bodeža.
– Jen...
– Umukni... i prestani da se vrpoljiš...
– Jen?
– Ne zovi me tako...
– Hoćeš li izdržati?
– Ne – reče hladno. Više se nije borila, visila je na njegovim leđima mrtvo, kao nepokretni teret.
– Jen.
– Umukni.
– Jen. Oprosti mi.
– Ne. Nikada.
Nešto se spuštalo nadole, po balvanima. Brzo. Poput zmije.
Zračeći hladnom svetlošću, konopac je, izvijajući se i uvijajući kao živa, napipao pokretnim krajem Geraltov vrat, provukao mu se ispod miški, zamotao se u labav čvor. Čarobnica je pod njim zastenjala, udišući vazduh. Bio je siguran da će zajecati. Grešio je.
– Pažnja! – viknuo je odozgo Neven. – Izvući ćemo vas! Koštunjača! Kenete! Povucite!
Trzaj, bolni, gušeći stisak zategnutog konopca. Jenefer teško uzdahnu. Podizali su se brzo, derući stomake o hrapave daske.
Gore je Jenefer ustala prva.
VII
– Od celoga tabora – reče Gilenstirn – spasli smo jedan furgon, kralju, ne računajući kola Sekača. Od odreda su ostala sedmorica strelaca. S one strane provalije više nema puta, samo sipar i gladak zid, koliko se može videti od okuke. Ne znamo je li preživeo ko od onih koji su ostali kad se most srušio.
Nedamir nije odgovorio. Ejk iz Denesle, uspravljen, stajao je ispred kralja, uperivši u njega sjajne, uzrujane oči.
– Progoni nas gnev bogova – reče podižući ruke. – Zgrešili smo, kralju Nedamire. Bio je ovo sveti pohod, pohod protiv zla. Jer zmaj jeste zlo, tako je, svaki zmaj je utelovljeno zlo. A ja pored zla ne prolazim ravnodušno, ja ga gnječim pod stopalom... Uništavam. Tako kako kažu bogovi i Sveta knjiga.
– Šta on to trabunja? – namrgodi se Boholt.
– Ne znam – reče Geralt popravljajući konjsku opremu. – Nisam razumeo ni reči.
– Tiše malo – reče Neven. – T
– Sveta knjiga kaže – razgalamio se Ejk – naići će iz ponora zmija, zmaj pogani, sa sedam glava i deset rogova! A na leđima njegovim sedeće nevesta u purpuru i skerletu, i pehar zlatni nosiće na dlanu, a na čelu će imati ispisan znak svekolikog i poslednjeg bluda!
– Znam je! – obradova se Neven. – To je Cilija, žena starešine Somerhaldera!
– Tiše, molim vas, gospodine pesniče – reče Gilenstirn. – A vi, viteže iz Denesle, govorite jasnije, ako je moguće.
– Protiv zla, kralju – uzviknu Ejk – treba istupiti čistoga srca i savesti, podignute glave! A koga mi ovde vidimo? Patuljke, koji su pagani, u tami se rađaju i silama tame se klanjaju! Čarobnjake bogohulnike, koji uzimaju za sebe božje zakone, snagu i privilegije! Vešca, gadno kopile, koji je prokleto, neprirodno biće. Čudite se što nas stiže kazna? Kralju Nedamire! Dosegnuli smo granice mogućnosti! Ne iskušavajmo božje milosrđe! Pozivam vas, kralju, da očistite od gamadi naše redove, pre nego što...
– O meni ni reči – žalosno progovori Neven. – Ni slovca o poetama. A toliko se trudim.
Geralt se osmehnu Jarpenu Zigrinu, koji je usporenim pokretom milovao oštricu sekire zadenute za pojas. Patuljak, uveseljen, iskezi zube. Jenefer se demonstrativno okrenu, pretvarajući se da je suknja rascepana do bedara zabrinjava više od Ejkovih reči.
– Malko smo preterali, gospodine Ejk – oštro se ubaci Doregaraj. – Iako, nesumnjivo, iz plemenitih pobuda. Potpuno nepotrebnim smatram vaše izlaganje o tome šta mislite o čarobnjacima, patuljcima i vešcima. Premda smo svi već navikli na takva mišljenja, nisu ona ni ljubazna, a ni viteška, gospodine Ejk. A već je sasvim neshvatljivo posle toga da ste vi, ne neko drugi, trčali i pružali magični, vilenjački konopac vešcu i čarobnici kojima preti smrt. Iz toga što govorite proizilazi da bi pre trebalo da ste se molili da padnu.
– Dođavola – šapnu Geralt Nevenu. – On nam je pružio taj konopac? Ejk? Ne Doregaraj?
– Ne – promrmlja bard. – Bio je to Ejk, zaista je bio on.
Geralt je odmahivao glavom u neverici. Jenefer tiho opsova, uspravi se.