Mač Sudbine by Andrzej Sapkowski

– Naročito – dodao je Jarpen Zigrin – što i čari očigledno imaju svoje granice mogućnosti, koje, za razliku od naših, ne poznajemo.

  – Sam si došao do tog zaključka – polako upita Jenefer – ili ti je neko došapnuo? Nije li veščeva prisutnost u ovom časnom društvu to što vam dozvoljava takvu samouverenost?

  – Ne – reče Boholt gledajući u Geralta, koji kao da je dremao lenjo ispružen na pokrovcu, sa sedlom pod glavom. – Veštac nema ništa s tim. Poslušajte, velmožna Jenefer. Kralju smo uputili predlog, nije nas udostojio odgovora. Mi smo strpljivi, sačekaćemo do jutra. Ako kralj potvrdi nagodbu, idemo dalje skupa. Ako ne, mi se vraćamo.

  – I mi – huknu patuljak.

  – Cenkanja nikakvog neće biti – nastavio je Boholt. – Ili jedno, ili drugo. Prenesite Nedamiru naše reči, gospo Jenefer. A vama ću reći ovo – naš sporazum dobar bi bio i za vas, a i za Doregaraja, ukoliko se s njim dogovarate. Nama, znajte, zmajeva crkotina ne treba, samo ćemo rep uzeti. A ostatak je vaš. Biraj šta ’oćeš! Nećemo zakinuti ni na zubima, ni na mozgu, ni na čemu što vam treba za čarolije.

  – Naravna stvar – dodade Jarpen Zigrin, pakosno se kikoćući. – Mrcina će ostati vama, čarobnjacima, niko vam je neće oduzeti. Osim možda drugi lešinari.

  Jenefer ustade, zabacujući ogrtač preko ramena.

  – Nedamir neće čekati do jutra – reče oštro. – Pristaće već sada na vaše uslove. Uprkos, da znate, mom i Doregarajevom savetu.

  – Nedamir – procedi sporo Boholt – ispoljava mudrost koja je zadivljujuća za tako mladoga kralja. Jer za mene, gospo Jenefer, mudrost predstavlja, između ostalog, i sposobnost da se kroz uši propuste glupi i neiskreni saveti.

  Jarpen Zigrin prsnu u smeh.

  – Drukčije ćete pevati – podboči se čarobnica – sutra, kad vas zmaj bude iseckao, izbušio i cevanice vam izlomio. Čizme ćete mi lizati i cvileti da vam pomognem. Kao i obično. Dobro vas poznajem, dobro poznajem takve poput vas. Toliko da mi je muka.

  Okrenula se, otišla u mrak, bez reči pozdrava.

  – U moje vreme – reče Jarpen Zigrin – čarobnjaci su sedeli u kulama, čitali pametne knjige i kutlačama mešali po loncima. Nisu se uplitali ratnicima pod noge, nisu se mešali u naše stvari. Niti su vrteli dupetom pred seljačkim očima.

  – Dupe, iskreno rečeno, nije ništa posebno – reče Neven, štimujući lautu. – Šta kažeš, Geralte? Geralte? Hej, gde se dede veštac?

  – A šta nas se tiče gde? – promrmlja Boholt, ubacujući drvo u vatru. – Otišao. Možda za potrebom, vaša milosti. Njegova stvar.

  – Sigurno – složi se bard i udari rukom po strunama. – Da vam zapevam nešto?

  – A zapevaj, dođavola – reče Jarpen Zigrin i pljunu. – Ali nemoj misliti, Nevene, da ćeš od mene i bakrenjak dobiti za to tvoje dernjanje. Ovo ti, momče, nije kraljevski dvor.

  – To mi je jasno – klimnu glavom trubadur.

  V

  – Jenefer.

  Okrenula se, kao da se iznenadila, premda veštac nije ni sumnjao da je još izdaleka čula njegove korake. Spustila je na zemlju drveni čabrić, ispravila se, pomerila s čela kosu koja se izvukla iz zlatne mrežice i u uvijenim loknama padala na ramena.

  – Geralte.

  Kao i obično, nosila je samo dve boje. Svoje boje – crnu i belu. Crna kosa, crne, duge trepavice koje su dopuštale da se nagađa boja očiju pod njima. Crna haljina, crn, kratak kaftan sa belom krznenom kragnom. Bela košulja od najfinijeg lana. Na vratu crna ogrlica ukrašena zvezdom od opsidijana, posuta dijamantima.

  – Nimalo se nisi promenila.

  – Ti takođe – iskrivila je usne. – U oba slučaja to je podjednako normalno. Ili, ako više voliš – podjednako nenormalno. U svakom slučaju, spominjanje toga, mada možda predstavlja dobar način da se otpočne razgovor, ipak je besmisleno. Je li tako?

  – Tako je – klimnuo je glavom, gledajući u stranu, u pravcu Nedamirovog šatora i vatri kraljevskih strelaca, zaslonjenih tamnim senkama furgona. Iz pravca udaljene vatre dopirao je zvonki glas Nevena koji je pevao Zvezde nad putem, jednu od svojih najuspešnijih ljubavnih balada.

  – Dakle, uvod smo odradili – reče čarobnica. – Slušam, šta dalje?

  – Vidiš, Jenefer...

  – Vidim – grubo ga prekinu. – Ali ne razumem. Zašto si došao ovde, Geralte? Ne valjda zbog zmaja? Nadam se da se u pogledu toga ništa nije izmenilo?

  – Ne. Ništa se nije izmenilo.

  – Zašto si nam se onda, pitam, priključio?

  – Kažem li da je zbog tebe, hoćeš li poverovati?

  Posmatrala ga je ćuteći, a u njenim sjajnim očima bilo je nečega što mu se nikako nije moglo dopasti.

  – Poverovaću, zašto da ne – reče najzad. – Muškarci vole susrete sa svojim davnim ljubavnicama, vole da oživljavaju uspomene. Vole da zamišljaju kako im nekadašnji ljubavni zanosi daju nešto poput doživotnog vlasničkog prava nad partnerkama. To utiče dobro na njihovo samopouzdanje. Nisi izuzetak. I pored svega.

  – Pored svega – nasmešio se – imaš pravo, Jenefer. Tvoja pojava značajno utiče na moje samopouzdanje. Drugim rečima, radujem se što te vidim.

  – I to je sve? Pa, recimo da se i ja radujem. Sita se naradovavši, želim ti laku noć. Spremam se, kao što vidiš, za počinak. Pre toga nameravam da se umijem, a za tu radnju se obično svlačim. Stoga se udalji, kako bi mi ljubazno obezbedio minimum diskrecije.

  – Jen – ispružio je ruke ka njoj.

  – Ne zovi me tako! – besno je prosiktala, odskočivši, a iz prstiju koje je uperila ka njemu prosule su se plave i crvene iskre. – A dodirneš li me, podlače, oči ću ti spaliti.

  Veštac se povuče. Neznatno smirena, čarobnica još jednom skloni kosu s čela, stade pred njega podbočivši se pesnicama.

  – Šta li si mislio, Geralte? Da ćemo veselo proćaskati, prisećati se davnih dana? Da ćemo možda za kraj ćaskanja zajedno poći na kola i povaljati se po kožusima, eto tako, da osvežimo uspomene? Je l’?

  Geralt nije bio siguran da li mu čarobnica magijom čita misli ili isključivo tačno pogađa, te je ćutao, nevoljno se smeškajući.

  – Četiri godine su učinile svoje, Geralte. Prošlo me je, samo i isključivo zato ti nisam pljunula u lice pri današnjem susretu. Ali uemoj da te zavede moja pristojnost.

  – Jenefer...

  – Umukni! Dala sam ti više nego bilo kom muškarcu, nitkove! Ni sama ne znam zašto baš tebi. A ti... O ne, dragi moj. Ja nisam kurva, niti usput zaskočena vilenjakinja koju ujutro možeš da odbaciš, da odeš pre nego što se probudi i ostaviš na stolu buketić ljubičica. Koju možeš izložiti podsmehu. Pazi se! Izgovoriš li sada ijednu reč, zažalićeš!

  Geralt nije rekao ni reč, nepogrešivo osećajući u Jenefer kipeće zlo. Čarobnica je ponovo odgurnula s čela neposlušne lokne, pogledala ga je u oči, izbliza.

  – Sreli smo se, šta je tu je – reče tiho. – Nećemo praviti predstavu za ostale. Sačuvajmo obraz. Pravimo se da smo dobri poznanici. Ali nemoj praviti grešku, Geralte. Između tebe i mene više nema ničega. Ničega, razumeš li? I budi srećan, jer to znači da sam odustala od određenih projekata koje sam donedavno planirala protiv tebe. Ali to uopšte ne znači da sam ti oprostila. Nikada ti neću oprostiti, vešče. Nikada.

  Naglo se okrenula, dohvatila čabrić, rasprskavajući vodu, i otišla ka kolima.

  Geralt otera komarca koji mu je zujao pored uva, polako krenu prema vatri, pored koje je upravo slabim aplauzom nagrađivan Nevenov nastup. Pogleda u modro nebo, iznad crne, zubate testere vrhova. Imao je želju da se zasmeje. A nije znao zašto.

  VI

  – Oprezno tamo! Vodi računa! – povika Boholt, okrećući se unazad na kozliću, prema koloni. – Bliže steni! Računa vodite!

  Kola su se kotrljala, poskakujući po kamenju. Kočijaši su psovali, udarajući konje kajasima, naginjući se; uznemireno su gledali jesu li kola na dovoljnoj udaljenosti od ivice klanca, kraj koga je vodio uzan, neravan put. Dole je, na dnu provalije, u beloj peni među kamenjem ključala reka Braa.

  Geralt zaustavi konja,
stiskajući se uz kamenu liticu prekrivenu retkom, braonkastom mahovinom i belim pupoljcima koji su izgledali kao lišajevi. Pustio je da ga pretekne furgon Sekača. Sa čela kolone dokasao je Živoder, koji je predvodio pohod zajedno sa izviđačima iz Holopolja.

  – Dobro je! – viknuo je. – Krenite brže! Dalje je prostranije!

  Kralj Nedamir i Gilenstirn, obojica na konjima, u pratnji nekoliko konjanika strelaca, sustigli su Geralta. Za njima su klaparala kola kraljevske komore. Dalje iza njih vukla su se kola patuljaka, koja je vozio Jarpen Zigrin, urlajući bez prestanka.

  Nedamir, suvonjav i pegav dečačić u belom kožuhu, prošao je pored vešca, bacivši mu ohol, mada vidno bezvoljan pogled. Gilenstirn se ispravi i zaustavi konja.

  – Dozvolite, gospodine vešče – reče s visine.

  – Slušam – Geralt ćušnu kobilu petama, krenu polako pored kancelara, iza komore. Čudio se da Gilenstirn, imajući tako impozantnu stomačinu, daje prednost sedlu nad ugodnom vožnjom kolima.

  – Juče – Gilenstirn lako povuče uzde optočene zlatnim nitnama, zbaci s ramena tirkizni ogrtač – juče ste rekli da vas ne interesuje zmaj. Šta vas onda interesuje, gospodine vešče? Zbog čega idete s nama?

  – Ovo je slobodna zemlja, gospodine kancelaru.

  – Zasad. Ali u ovoj povorci, gospodine Geralte, svako bi trebalo da zna svoje mesto. I ulogu koju treba da ispuni, shodno volji kralja Nedamira. Da li vam je to jasno?

  – O čemu je reč, gospodine Gilenstirne?

  – Reći ću vam. Čuo sam da je u poslednje vreme teško dogovoriti se s vama vešcima. Stvar je u tome što, kad se vešcu pokaže čudovište koje treba ubiti, veštac, umesto da se uhvati za mač i radi svoje, počinje da meditira, te da li to priliči, te da li prekoračuje granice mogućnosti, te nije li protivno kodeksu i da li je čudovište zaista čudovište, kao da to nije jasno na prvi pogled. Čini mi se da ste jednostavno počeli predobro da živite. U moje vreme vešci nisu smrdeli na novce, već isključivo na obojke. Niti su raspravljali; izvršavali su šta im se kaže, sve im je jedno bilo da li je to vukodlak, zmaj ili poreski radnik. Računalo se samo je li dobro posečen. Šta veliš, Geralte?

  – Imate li to kakvu narudžbinu za mene, Gilenstirne? – suvo upita veštac. – Govorite onda šta je u pitanju. Razmislićemo. A ako nemate, šteta je da jezik tupite, je l’ tako?

  – Narudžbina? – uzdahnu kanceiar. – Ne, nemam. Reč je o zmaju, a to očito prekoračuje tvoje granice mogućnosti, vešče. Više volim Sekače. Tebe sam samo hteo da obavestim. Da te upozorim. Vešterske bubice po kojima se čudovišta dele na dobra i zla kralj Nedamir i ja možemo tolerisati, ali ne želimo slušati o njima, a posebno ne želimo da gledamo kako se sprovode u delo. Ne mešajte se u kraljevska pitanja, vešče. I ne drugujte s Doregarajem.

  – Nemam običaj da drugujem s čarobnjacima. Otkud takva pretpostavka?

  – Doregaraj – reče Gilenstirn – sa svojim bubicama nadmašuje čak i vešce. Ne odustaje od podele čudovišta na dobra i zla. On smatra da su sva dobra.

  – Pomalo preteruje.

  – Nesumnjivo. Ali svoje poglede brani sa začuđujućom upornošću. Uistinu, ne bih se začudio ako bi mu se nešto desilo. A budući da nam se priključio u neobičnom društvu...

  – Nisam Doregarajevo društvo. Niti je on moje.

  – Ne prekidaj. Društvo jeste neobično. Veštac pun skrupula kao lisičje krzno buva. Čarobnjak koji ponavlja druidske budalaštine o ravnoteži u prirodi. Ćutljivi vitez Borh Tri Čavke i njegova pratnja iz Zerikanije, gde, opšte je poznato, prinose žrtve pred slike zmaja. I svi oni odjednom se pridružuju za lov. Neobično, zar ne?

  – Nek ti bude.

  – Znaj, dakle – reče kancelar – da najzagonetniji problemi, kako praksa pokazuje, nailaze na najjednostavnija rešenja. Ne primoravaj me, vešče, da za njima posežem.

  – Ne razumem.

  – Razumeš, razumeš. Hvala ti na razgovoru, Geralte.

  Geralt se zaustavi. Gilenstirn potera konja, stiže komoru i pridruži se kralju. Pored projaha Ejk iz Denesle u prošivenom kaftanu od svetle kože, obeležene otiscima od pancira, vukući teretnog konja natovarenog oklopom, jednoobraznim srebrnim štitom i teškim kopljem. Geralt ga pozdravi podizanjem ruke, ali lutajući vitez okrenu glavu na stranu, stiskajući tanke usne, udari konja mamuzama.

  – Nije baš lud za tobom – reče Doregaraj prilazeći. – A, Geralte?

  – Očigledno.

  – Konkurencija, je li? Obojica nudite sličnu delatnost. Samo što je Ejk idealista, a ti profesionalac. Mala razlika, pogotovo za one koje ubijate.

  – Ne poredi me s Ejkom, Doregaraju. Ðavo će ga znati o koga ćeš se tim poređenjem ogrešiti, o njega ili mene, ali ne poredi nas.

  – Kako hoćeš. Meni ste, otvoreno govoreći, obojica jednako odvratni.

  – Hvala.

  – Nema na čemu – čarobnjak potapša po vratu konja uplašenog od dreke Jarpena i njegovih patuljaka. – Za mene je, vešče, nazivanje ubistva zanimanjem odvratno, nisko i glupo. Naš svet je u ravnoteži. Uništenje, ubijanje bilo kog stvorenja koje na ovom svetu živi, remeti tu ravnotežu. A remećenje ravnoteže približava nas propasti, propasti i kraju sveta, ovakvog kakvog ga znamo.

  – Druidska teorija – zaključi Geralt. – Znam je. Izložio mi ju je jednom neki stari prvosveštenik, još u Riviji. Dva dana posle našeg razgovora rastrgli su ga pacovdlaci. Narušavanje ravnoteže nije se dalo utvrditi.

  – Svet je, ponavljam – Doregaraj ga pogleda ravnodušno – u ravnoteži. Svaka vrsta ima svoje prirodne neprijatelje, svaka je prirodni neprijatelj drugim vrstama. To se odnosi takođe i na ljude. Uništavanje prirodnih neprijatelja čoveka, čemu si se ti posvetio, i što već počinje da se primećuje, preti degeneracijom rase.

  – Znaš šta, čarobnjače – Geralt se iznervirao – poseti jednom majku čije je dete progutao bazilisk i reci joj da bi trebalo da se raduje, jer se zahvaljujući tome ljudska rasa sačuvala od degeneracije. Videćeš šta će ti odgovoriti.

  – Dobar argument, vešče – reče Jenefer prilazeći im s leđa na svom velikom vrancu. – A ti, Doregaraju, pazi šta trabunjaš.

  – Nemam običaj da skrivam svoje mišljenje.

  Jenefer se uvuče između njih. Veštac je primetio da je zlatnu mrežicu na kosi zamenila traka od uvijene bele maramice.

  – Počni onda što pre da ga skrivaš, Doregaraj – rekla je. – Posebno pred Nedamirom i Sekačima, koji već sumnjaju da nameravaš da im zasmetaš u ubijanju zmaja. Sve dok samo brbljaš, vide te kao bezopasnog manijaka. Ali pokušaš li nešto da preduzmeš, zavrnuće ti šiju pre nego što stigneš da uzdahneš.

  Čarobnjak se nasmeja podrugljivo i s omalovažavanjem.

  – A osim toga – nastavila je Jenefer – iznoseći te poglede, kvariš ozbiljnost naše profesije i zanimanja.

  – Čime to?

  – Svoje teorije možeš primenjivati na sva stvorenja i gamad, Doregaraj. Ali ne na zmajeve. Jer su zmajevi prirodni i najgori neprijatelji čoveka. I nije tu reč o degeneraciji ljudske rase, već o njenom opstanku. Da bi se opstalo, treba se razračunati sa neprijateljima, s onima koji mogu opstanak da onemoguće.

  – Zmajevi nisu neprijatelji čoveka – ubaci se Geralt.

  Čarobnica ga pogleda i nasmeja se. Isključivo usnama.

  – Kad je to u pitanju – reče – ocene ostavi nama ljudima. Ti, veštac, nisi tu da ocenjuješ. Tu si da radiš.

  – Kao programirani, bezvoljni golem?

  – To je tvoje poređenje, ne moje – hladno uzvrati Jenefer. – Ali gle – tačno je.

  – Jenefer – reče Doregaraj. – Za ženu tvog obrazovanja i u tvojim godinama, pričaš iznenađujuće gluposti. Otkud su to kod tebe upravo zmajevi dogurali na čelo neprijatelja ljudi? Zašto ne druga, sto puta opasnija stvorenja, ona koja na savesti imaju sto puta više žrtava nego zmajevi? Zašto ne hirike, vilerepi, mantikore, amfisbene ili grifoni? Zašto ne vukovi?

  – Reći ću ti zašto. Čovekova nadmoć nad drugim rasama i vrstama, njegova bitka za mesto koje mu pripada u prirodi, bitka za životni prostor, mogu biti dobi
jeni samo onda kada se konačno eliminiše nomadstvo, seljenje s mesta na mesto u potrazi za hranom, u skladu s kalendarom prirode. U protivnom, neće moći da dostigne potreban tempo rasplodne moći, čovekovo dete nije predugo samostalno. Samo žena koja je bezbedna iza zidova grada ili utvrđenja može da rađa u odgovarajućem tempu, to jest svake godine. Plodnost, Doregaraju, znači razvoj, znači uslov za opstanak i dominaciju. I tu dolazimo do zmajeva. Samo je zmaj, nijedno drugo stvorenje, pretnja za grad ili utvrđenje. Kada bi zmajevi ostali neiskorenjeni, ljudi bi se, zarad bezbednosti, razilazili umesto da se ujedinjuju, jer zmajeva je vatra u gusto naseljenom mestu pravi košmar, na stotine žrtava, to je strašna propast. Zbog toga zmajevi moraju biti istrebljeni do poslednjeg, Doregaraju.

  Doregaraj je pogleda s neobičnim osmehom na usnama.

  – Znaš, Jenefer, ne bih poželeo da doživim trenutak kad će se obistiniti tvoja ideja o čovekovom gospodarenju, kada će slični tebi dobiti mesta koja im u prirodi pripadaju. Na sreću, do toga nikada neće doći. Pre ćete se uzajamno potamaniti, potrovati, polipsaćete od ludila i tifusa, jer su prljavština i vaši, a ne zmajevi, ono što preti vašem savršenom gradu u kojem žene rađaju svake godine, ali samo jedno od desetoro novorođenčadi živeće duže od deset dana. Tako je, Jenefer, plodnost, plodnost i još jednom plodnost. Bavi se ti, draga moja, rađanjem dece, to je za tebe daleko prirodnije zanimanje. To će ti ispuniti vreme, koje trenutno besplodno traćiš na izmišljanje budalaština. Zbogom!

  Poteravši konja, čarobnjak polete galopom prema čelu kolone. Bacivši oko na bledo i od besa iskrivljeno Jeneferino lice, Geralt ga je unapred sažaljevao. Znao je o čemu je reč. Jenefer je, kao i većina čarobnica, bila neplodna. Ali je kao mali broj čarobnica tugovala nad tom činjenicom i na njeno spominjanje reagovala istinskim besom. Doregaraj je zasigurno znao za to. Ali verovatno nije znao koliko je osvetoljubiva.

  – Navući će sebi nevolje – prosiktala je. – Oh, i te kako! Pazi, Geralte. Nemoj misliti da ću te braniti ako dođe do nečega, a ti ne budeš razuman.

  – Bez bojazni – nasmeši se. – Mi – dakle vešci i bezvoljni golemi – uvek postupamo razumno. Jednoznačno i jasno su određene granice mogućnosti među kojima se smemo kretati.